Kupovina iskustava je više povezana sa pitanjima identiteta, društvenog ponašanja i međusobnog povezivanja. Kada se osvrću na prethodne kupovine, ljudi nalaze više sreće u kupljenim iskustvima od kupljenih materijalnih stvari. To je nekako u suprotnosti sa logikom da, kada platite odmor, on traje koliko traje i gotovo, ali, ako kupite opipljive stvari, kauč recimo, ione traju dugi niz godina. Zapravo većina nas ima prilično razvijenu sposobnost za toleranciju, ili tzv. hedonističku adaptaciju, zahvaljujući kojoj prestajemo da cenimo stvari kojima smo neprestano izloženi. Ajfon, odeća, nameštaj i uopšte sve materijalno, postaju samo nebitna scenografija naših života. Te stvari su podložne propadanju ili prosto zastarevaju.Dok za razliku od materijalnih stvari, naša iskustva nisu predugo u našim životima (ili su svaki put drugačija) tako da i ne uspevaju da postanu nesavršena. Čak i da su zaista loša, naša sećanja i priče o njima nam se oslade vremenom. Čak i loše iskustvo postaje dobra priča.
„Većina nas ima prilično razvijenu sposobnost za toleranciju, ili tzv. hedonističku adaptaciju, zahvaljujući kojoj prestajemo da cenimo stvari kojima smo neprestano izloženi. Ajfon, odeća, nameštaj i uopšte sve materijalno, postaju samo nebitna scenografija naših života.“
“Kada pada kiša dok smo na moru“, primetio je Kumar, „ljudi će reći, pa, znate, mi smo ostali u sobi, i igrali društvene igre, a to je lepo porodično iskustvo, ili tako nešto.“ Čak i ako je iskustvo bilo negativno u tom trenutku, ono postaje pozitivno posle toga. To je mnogo teže da se uradi sa materijalnom kupovinom, jer nema zamišljanja ako ste promašili boju kauča, on je tu pred vama. „Kada moj računar ima virus“, rekao je on, „ja ne mogu da kažem, dobro, bar je moj računar u kvaru!“ ili da se utešim i kažem:“Divno je što moj računar radi tako sporo, jer ćemo tako nas dvoje provesti više vremena zajedno.”
„Možda bi trebalo da uništimo svoje materijalne stvari dok su još u odličnom stanju, tako da bi bile idealizovane u našim sećanjima?“ našalio sam se ja sa doktorom Kumarom.
„Pa, ne znam da li bi išao tako daleko „, rekao je on. „Ali mogućnost spajanja iskustva sa materijalnom kupovinom deluje zanimljivo.“
To u praktičnom smislu znači od kupovine napraviti iskustvo, što može da znači kupovinu nekom posebnom prilikom, na odmoru ili sa nekim u društvu jer tada se sem kupovine obavlja i jedna vrsta društvene interakcije. Kupujete dok imate društvo, možete da razgovarate o kupovini i da stignete ko zna gde nakon kupovine, time onda tu materijalnu nabavku obogaćujete i dodajete joj na važnosti.
Još jedna zanimljivost o kupovini je i činjenica da ljudi ne vole da slušaju o stvarima koje drugi ljudi poseduju „, rekao je Kumar, „ali će rado slušati o tome gde ste bili i šta ste videli.”
Najinteresantniji deo ovog istraživanja, po Kumaru, je to što dokaze nalazi u stvarnim životnim situacijama. U studiju su uključene i analize novinskih reportaža o ljudima koji čekaju u dugačkim redovima. Oni koji su čekali da kupe materijalna dobra, bili su neuporedivo lošijeg raspoloženja, od onih koji su čekali da kupe iskustva. Vesti o neredima i sukobima u redovima uglavnom se odnose na čekanje za kupovinu stvari. Kada ljudi čekaju da bi kupili karte za koncert, oni su mnogo lepše raspoloženi nego kada čekaju ispred kioska brze hrane.
To ima logike, jer ljudi koji kupuju iskustvo, imaju sa tim iskustvom mogućnost da nekog upoznaju kada se to iskustvo bude dogodilo. “Mi znamo da je socijalna interakcija jedna od najvažnijih odrednica ljudske sreće, tako da ako ljudi pričaju jedni sa drugima, i ako je taj razgovor prijatan, to će biti samo po sebi prijatno iskustvo. A ljudi su prijatniji kad čekaju da uplate letovanje ili karte za koncert, nego kad čekaju da bi kupili neko materijalno dobro.“
