Piše: Olivera Kovačević, Psihologično
Porodica je jedan bogat sistem. Bogat mnoštvom članova. Svaki od tih članova unosi sebe, svoje svojstvenosti, uverenja i energiju, čineći porodicu veoma dinamičnom, promenljivom i ljubavlju bogatom zajednicom.
Pre nego što počnete da čitate ovaj tekst, volela bih da se setite svog odnosa sa babom i dedom. Kako je on izgledao? Koje emocije vam se prve pojave kada se setite odlazaka kod babe i dede? Na koji način je prisutvo babe i dede u vašem životu uticalo da postanete ono što ste danas? Kakvi biste danas bili da ih nije bilo u vašem detinjstvu?
Pravila u procesu vaspitanja dece postavljaju roditelji. Deca ih oblikuju svojom individualnošću i talentima koje poseduju. Ono što nikako ne smemo zanemariti, pored šire okoline, tj.društva koje kroz medije, vaspitno-obrazovne institucije i vršnjačku igru, takođe, utiče na oblikovanje dečije svesti i uverenja, šira porodica je jedan od značajnijih i uticajnijih faktora u procesu zvanom vaspitanje.
Nešto što je većina ljudi iskusila jeste različit odnos dvoje ljudi u ulozi roditelja prema deci i u ulozi babe i dede prema unucima. Tako često možemo čuti izjave poput „moja majka je bila mnogo strožija prema meni i sestrama, nego prema svojim unucima danas. Sva se razneži kada ih vidi. Kao da nije ona ista žena koju ja poznajem.“ Šta mislite zašto je to tako?
Ono što nam svako životno razdoblje donosi jesu različite uloge, a one samim svojim zvanjem donose različita ponašanja, razmišljanja, promene i (trebalo bi) razvoj kao jedinke. Uloga roditelja i uloga babe i dede nije ista.
Zadatak roditelja jeste da usmeravaju, vaspitavaju, podstiču, uče dete da postane najbolji primerak sebe. Da ga prvenstveno nauče da postane socijalizovano i dobro prilagođeno biće koje će pronaći mesto u društvu i samo se starati o sebi kada roditelja ne bude.
