Nekako je od davnina praksa u školskom sistemu, ali i u društvu, da su češće poslušna i disciplinovana deca hvaljena i podsticana, dok su deca koja samostalno zaključuju, procenjuju i prosuđuju opominjana i sputavana.
Verujem da nekada budete u dilemi da li je važnije da vam dete bude poslušno i mirno ili samosvesno i spremno da ispravlja ili ukaže na nelogičnosti koje primeti? Zapitate se sigurno koje mu je ponašanje korisnije za budućnost.
Da li je za srećniji, ispunjeniji i smisleniji život bolje da razmišljamo svojom glavom ili da se priklonimo mišljenju većine? Konformizam ili negovanje svoje istinske prirode? Večite dileme. Šta vi mislite, šta je bolje?
Disciplinovano ponašanje i navike donose dobro svakom ljudskom biću, a posebno detetu koje je u fazi formiranja svoje ličnosti, ponašanja, razmišljanja…Disciplina u ponašanju, u budućnosti, donosi disciplinu u glavi, tj. u mišljenju svakog mladog bića pred kojim je život.
Razmislite. Kako će dete naučiti da kontroliše svoje ponašanje, misli i osećanja, kako će postati zreo i odgovoran čovek, ukoliko tome u detinjstvu nije naučeno?
Učenjem da su određena ponašanja važna, da je važno obaviti ih baš u određeno vreme, mi deci ukazujemo na to da se samo doslednošću i upornošću dolazi do uspeha i ostvarenja želja.
Ali suvoparna disciplina, bez slobode rasuđivanja i procenjivanja našeg i tuđeg ponašanja i razmišljanja nije ništa drugo nego gubitak životnog zadovoljstva i draži.
