Takozvano “mračno trojstvo” karakternih osobina – narcisoidnost, makijavelizam i psihopatija – manifestuju se kao preterano samoljublje, manipulativnost i nedostatak empatije, kaže psiholog Perpetua Neo.
Još se ne zna koliko tačno ljudi ima ove osobine, ali se na osnovu različitih studija pretpostavlja da njihov procenat u svetskoj populaciji iznosi između jedan i 10 odsto, prenosi Independent.
Ljudi sa ovim karakteristikama često su opsednuti sobom i ne umeju da se stave na mesto drugih ljudi.
U romantičnim vezama nakon ružičaste faze manipulišu partnerima, iskorišćavaju ih, podstiču kod njih nesigurnost i sumnje u sopstveno mentalno zdravlje, da bi ih na kraju devaluirali i odbacili.
Iz tog razloga jedno od čestih pitanja jeste mogu li psihopate da vole sopstvenu decu.
Kratak odgovor je da narcisi “nikada ne mogu zaista nekoga da vole”.
“Narcisi, psihopate i sociopate nemaju sposobnost empatije, niti mogu da je razviju, što znači da nikada ne mogu da vole”, kaže psiholog i terapeut Perpetua Neo za Biznis insajder.
“To se ne menja ni kada dobiju decu. Ne postoji urođeni instinkt za zaštitu i ohrabrivanje svog potomstva, jer se deca ne vide kao zaseban ljudski entitet, već kao alatka za ispunjavanje sopstvenih potreba”, dodaje Neo.
Ove osobe vide svoju decu kao produžetak svoje ličnosti i kao objekat koji poseduju.
“Umesto da kažu ‘negovaću te kako bi mogao da porasteš i postaneš divna osoba’, reći će ‘rašćeš i radićeš to i to jer si moj trofej'”, objašnjava Neo.
Ovakvo ponašanje drastično se razlikuje od zdravog okruženja u kojem bi dete trebalo da odrasta. Deca psihopata zato neretko izrastaju u osobe koje nemaju osećaj sopstva.
“Mogu da proverim tvoj telefon kad hoću. Mogu da uradim šta god želim. Upadnem u tvoju sobu, ne poštujući tvoju privatnost. Takođe nema emocionalnih veza, pa deca odrastaju bez predstave o njima”, kaže Neo.
Dete tako može da se oseća dužnim da ispuni svaku moguću stvar koju inače ne bi trebalo. Na primer, narcisi su često veoma nesrećne osobe sa niskim samopouzdanjem, tako da će na dete sasuti veliki emocionalni teret, koristiti ih kao rame za plakanje i izvor emocionalne utehe.
Takvo stanje traje godinama, a roditelji neretko od dece zahtevaju da ne stupaju u bračne odnose i ne zasnivaju potomstvo kako bi mogli da privuku na sebe svu njihovu pažnju.
Ova situacija s godinama postaje sve napetija jer dete postaje sve zrelije, samim tim psihički jače i svesnije onoga što roditelj radi. Psihopate će tada pokušati da podriju samopouzdanje deteta kako bi im se opet vratilo.
“Kako vreme prolazi, oni stare i postaju psihički sve slabiji, a deca sve snažnija i psihički jača. Roditelju psihopati to naročito teško pada, pa će posegnuti za komentarima poput ‘debeo si’, ‘totalno si beskorisna’, ‘ružna si'”, kaže Neo.
S druge strane, kad god dete nešto postigne, roditelj će na sebe preuzeti zasluge za to, tako da dete s vremenom počinje da stiče osećaj da ništa ne vredi.
Uticaj roditelja na dete zavisi od broja dece u porodici.
“Psihopate koje imaju više dece u većini slučajeva jednom detetu dodeljuju ulogu ‘zlatnog deteta’. Ono ne može ništa da skrivi – šta god da uradi, biće voljeno. Drugo dete postaje žrtveni jarac, na kojeg se svaljuje krivica za sve. Roditelj psihopata često uživa u okretanju dece jednog protiv drugog, stvarajući bespotrebnu tenziju i kompetitivnost”, objašnjava Neo.
Ukoliko postoji treće dete, ono postaje “izgubljeni dečak” ili “izgubljena devojčica”. Takvu decu roditelji psihopate najčešće ignorišu i zapostavljaju.
A da li monstrumi rađaju monstrume?
“Iako često postoji strah da psihopate rađaju druge psihopate, to se dešava u malom broju slučajeva. Dok odrastaju, njihova deca osećaju da nešto nije u redu, samo ne mogu da utvrde tačno šta. Uče se tome da je ljubav isto što i ispunjavanje roditeljskih potreba, pa na isti način pokušavaju da ispune želje drugih ljudi u svom okruženju. Pasivno-agresivno ponašanje zbog sopstvenih neispunjenih potreba je znatno ređi slučaj”, kaže Neo.
Zanimljivo je da deca ‘žrtveni jarci’ češće prolaze bolje od ‘zlatne dece’.
“Kada odrastu i uplove u pravi svet, onaj koji je drugačiji od njihovog, tada otkrivaju naročitu slobodu. S obzirom na to da su njihova osećanja prema roditeljima negativnija od osećanja ‘zlatne dece’ i da su odgovornija i samostalnija, lakše kidaju veze s roditeljima i započinju zdrav život”, zaključuje Neo.
Izvor: B92
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: REČ STRUČNJAKA
Kako da razgovarate sa detetom o fenomenu smrti?
„Mama, šta se dešava nakon što umremo“? Svaki roditelj se pre ili kasnije suoči sa ovakvim pitanjem, a veoma je teško znati kako da detetu damo najbolji odgovor. Da li...
Dozvolite deci da trče i skaču: Još jedno istraživanje potvrdilo – mozak se razvija u pokretu
Rezultati do kojih su italijanski istraživači došli pokazali su da zdravlje i stanje nervnog sistema zavisi od signala koje nožni mišići šalju do mozga i obrnuto. Istraživanje je bacilo novo...
Budući prvaci u Srbiji ne znaju sami da vežu pertle i da se obuku, gde grešimo?
Skoro trećina predškolaca u Velikoj Britaniji ne ume sama da se obuče, samostalno da koristi toalet ili da pravilno govori, pokazalo je nedavno jedno istraživanje. Stručnjaci su odmah reagovali ističući...
Ko je odgovoran za (ne)uspeh deteta u školi?
Ko je odgovoran za (ne)uspeh deteta u školi? Kako da usmerimo dete na pravi način? Šta roditelj, a šta vaspitači i nastavnici mogu da učine da stvore pozitivan odnos deteta...
Nema komentara.