Na taj način bismo pokazali da decu shvatamo ozbiljno, kao da važnim smatramo i njihovo bavljenje umetnošću u ovom uzrastu, kada još nisu ovladala pismenošću pa je umetnost njihov osnovni vid izražavanja.
„Nije cilj naučiti decu kako se prave glineni aligatori ili šolje. Cilj je naučiti ih predvidivom toku razmišljanja koji mogu kasnije primeniti na svaku novu situaciju: posmatranje-zapitanost-istraživanje-razmišljanje. I sve to ispočetka. Deca tako uče da poštuju materijal umesto da se prosto bace na njega. Iako se prvi put susreću sa glinom, naučiće da je to maerijal koji mogu da koriste kako bi predstavila nešto drugo, što je ključni razvojni izazov u ranom detinjstvu,“ piše ona.
Za učenje će biti vremena kasnije. Deca u vrtiću moraju da se igraju!
Kreativne aktivnosti u vrtićima su popularne između ostalog i zato što je to zgodan način da roditelji steknu uvid u napredak svoje dece i da se uvere da se sa njima svakodnevno vredno radi. „Vaspitači su svesni da se njihov rad vrednuje na osnovu onog što sa decom proizvedu i jednostavnije im je da izlože dečije radove nego da objašnjavaju roditeljima kako su se njihova deca provela učeći da mešaju boje,“ piše Kristakis.
Uprkos mantri „nije važan rezultat, već proces,“ proizvod se i dalje doživljava kao najvažniji. Da bi dozvolili vaspitačima da promene odnos prema kreativnim aktivnostima, roditelji bi morali da prestanu da svakodnevno zapitkuju svoju decu „šta ste pravili danas u vrtiću“ i tako od malih nogu na njih prenose kult produktivnosti iz sveta odraslih, zakljućuje ona.
Priredila: Jovana Papan
Izvor: New York Magazine
Kroz igru se bolje uči: Šta su “Oruđa uma”?
Kako su danas svi pametni… cudo jedno. A deca nikad lenja. Ne umeju da obrisu svoje du*e, ne umeju da ustanu i sipaju sebi casu vode, ne umeju da zavezu pertle, odvezu cvor, operu sebi jabuku i pojedu je, zakopcaju jaknu, spreme svoju torbu za vrtic, ne umeju da se umiju ko svet, da ocesljaju i zavezu kosu u konjski rep, da se staraju o sebi. Jer to uvek radi neko drugi, za njjih… Ali bitno je da ih vodaju na casove stranih jezika, koje nece progovoriti, jer se ti jezici ne govore kod kuce, na casove ovog onog razmisljanja, nekakvog novog sistema ucenja… svi bi hteli da imaju izvanrednu, superinteligentnu decu. Fuj! Deca su nam uglavnom prosecno prosecna i covecanstvo cine uglavnom prosecno prosecni ljudi! Nekada su deca bila tu radi porodice, bila su deo porodice, sad dete cim se rodi stave na pedijastal pa je porodica tu da mu sluzi, Bogu Detetu. Kad god odem na igraliste sa mojom decom i vidim sve to, okrene mi se stomak… postaje nepodnosljivo u kolikoj meri se cincula deci a istovremeno od njih ocekuje neka vanzemaljska nadprosecnost… odgajamo sve same Tesle, Pupine i Djokovice koji to uopste nisu… Covecanstvo odgaja novu generaciju nesposobnjakovica zapravo. A pocinje se od davanja imena detetu… Pa to mora da para usi! Da se odmah cuje i zna ko je rodjen! Novi vladar, genije, vunderkind! A ono zapravo mali balavko koji vrlo brzo shvati da moze da manipulise celom svojom familijom, kojem savrseno odgovara da svi skacu oko njega kad mu nesto zatreba, koji nista sam nece da uradi i prvi ce da odustane. Ziveo novi poredak! Dete Bog!
Opustite se, poštovana Sandra, sve je u redu.
Sandra je nazalost u pravu. Samo se mozda previse nervira i pridaje vaznost necemu sto se ne moze promeniti. Uostalom sve to roditelji rade i kupuju i daju ali su malo zapravo PRISUTNI u zivotu svog deteta. Deca trebaju nas roditelje pre svega a ne sve to sto im u zamenu za svoje vreme nudimo.
U pravu je Sandra. Danas se vrednuju neke krive vrijednosti, a to sve trpe djeca. Djeci prije svega treba obitelj koja će ih postaviti na noge, usmjeriti na pravi put i učiti ih samostalnosti. Danas mnogo djece odgajaju razne tete, bake, voditelji kojekakvih radionica, treneri, animatori…..a malobrojan broj roditelji.