Naša deca – naše vlasništvo i ogledalo
Da li su naša deca naše vlasništvo i naše ogledalo, poligon za naša neispunjena nadanja i ambicije? Da li ih svesno ili nesvesno guramo u pravcu u kojem smo mi želeli da idemo. Koliko, ma kako se trudili da se tome odupremo, svesno ili nesvesno svoju decu stavljamo na policu sopstvenih trofeja i uspeha, i često na pijedestal tih uspeha.
Da, rodila sam troje dece. Da, tri (ne baš lake) trudnoće, tri porođaja. Bezbroj besanih noći, uspavljivanja, mora suza – radosnica i onih iz očaja. Radost, tuga, nestrpljivost da se javi prvi osmeh, prva reč, prvi korak. Seta što prebrzo rastu. Prvi trening, prva slova, prve medalje. Najdivnija duga osećanja i sećanja. Moj ponos i radost.
Ali. Ali svi ti uspesi moje dece su samo naši, naša porodična stvar. Oni nisu i ne treba da budu merilo kojim procenjujemo jedni druge, mi odrasli. Oni nisu način da me drugi vide kao bolju, pametniju, uspešniju. Moja deca su mera moje radosti, a ne tuđeg divljenja ili zavisti. Sve ono što oni postignu i urade u životu, važno je pre svega meni i mom mužu, a ostalima, tek toliko da se poraduju nečem lepom.
To tako svi mislimo (ili govorimo pred drugima). Ali, smem da potpišem da mnogi od vas, a i ja sama sasvim sigurno smo bar nekada u životu izvukli naše roditeljstvo i našu decu kao “kec iz rukava” da se pohvalimo, uporedimo i pokažemo da smo eto sjajni, super i strava, jer imamo tako divnu decu. Od nadmetanja keva u parku čija beba je prva počela da sedi, i onih beskrajnih monologa koji uvek počinju sa moja beba, moje dete, pa do hvaljenja njihovim peticama, takmičenjima i sportskim uspesima. Da, mi smo roditelji koji rastu kao kvasac što su nam deca lepa, pametna i uspešna. Ali, dragi moji varamo se ako mislimo da smo samo mi zaslužni za sve to. Ili čak i da smo zaslužni u većoj meri.
Da ne govorim o onim roditeljskim primercima koji potpuno izgube kompas, pa sa oreolima mučenika koriste svaku priliku da deci spočitavaju kako su se oni mučili i žrtvovali zbog njih. Ili ih sektaški posvećeno guraju u sportove u kojima ima novca, pokušavajući da od njih makar i na silu naprave nove Đokoviće i Ronaldinje. Ili od njih prave pravnike i ekonomiste dok deca maštaju o slikarstvu ili pak karijeri u bendu.
Najveći značaj vaspitanju davala sam dok nisam postala majka. Onda sam videla da smo mi tu da čuvamo, pazimo, volimo, bdijemo, pričamo, pričamo, pričamo, učimo razlici dobra i zla, želimo najbolje, budemo podrška i oslonac, volimo i sve to. Ali da mnogo, najviše zavisi od njih. Da nemamo pravo da mi živimo njihov život.
I to pokušavam da ponovim svakog dana sebi. Da, oni su divni. Da, ja sam ih rodila, i volim i pazim i želim sve najbolje. Moje je da posejem seme dobrote i lepote u njima. A sve ostalo – od njih zavisi.
Izvor: Mamin svet
