Obrasci afektivne vezanosti
Za razliku od životinja, ljudske bebe rađaju se fizički potpuno bespomoćne. Ne mogu da hodaju, puze ili da se okače o majku i tako obezbede sebi opstanak. Ipak, u cilju opstanka evolucija je čovekovoj bebi namenila socijalne moći. Ljudske bebe se osmehuju, guču, plaču, jednom rečju šalju socijalne signale. Na ove signale odrasli su uslovljeni da reaguju, a u odnosu na kvalitet njihove reakcije razlikujemo:
Sigurni obrazac: Majka ili osoba koja se bavi detetom dosledno i uglavnom adekvatno reaguje na sve bebine signale, što bebi omogućuje da postepeno formira pozitivni radni model sebe i pozitivni radni model drugih. Ove bebe imaju svog čitača bajki i odrastaju u junake, u ljude pune poverenja u svet i u sebe.
Nesigurno izbegavajući obrazac: Osoba koja se bavi detetom dosledno ne reaguje na signale deteta, već se detetom bavi u režimu koji je njoj odgovarajući ili preporučen (od lekara, babica, komšiluka). Dete prolazi kroz niz simptoma: protestvuje uporno plačući, očajno je i na kraju odustaje, prestaje da doziva i očekuje išta od drugih. Ovo su deca koja se rano osamostaljuju i savladavaju životne veštine potrebe za preživljavanje. Sama sebi čitaju sve, pa i bajke. Ova deca odrastaju u ljude koji su skloniji ulaganju u sebe i materijalno, jer veruju da ih samo to neće izdati.
Nesigurno preokupirani obrazac: I u ovom slučaju dete šalje signale, ali osoba koja se njime bavi reaguje selektivno. Na određene signale reaguje, na neke druge signale – ne reaguje. Budući da mu je majka važna, dete troši svu svoju energiju da otkrije koji signali su majci važni, a koje ignoriše. Pošto otkrije, šalje samo tu vrstu signala. U domaćoj sredini, signali na koje majke reaguju su bolešljivost, trapavost i neješnost. Postajući bolešljiva, trapava ili neješna deca obezbeđuju majčinu neprekidnu brigu i nadzor. Takođe, samo dok su bolešljiva, trapava ili neješna imaju nekoga ko im čita bajke. Odrastaju u ljude sklone simbiotskom vezivanju za druge i kontroli.
Nesigurno dezorganizovani obrazac: U poslednjem slučaju, radi se o deci koja su imala tu nesreću da odrastaju uz roditelje koji su budući preplavljeni sopstvenim strahovima ili problemima, onemogućili deci da izgrade ikakvu strategiju reagovanja na životne teškoće. Radi se o roditelju koji je istovremeno za dete bio i negovatelj i nasilnik, pa i žrtva (često se radi o odrastanju uz nasilje u porodici i alkoholizam). Dete koje raste sa ovakvim roditeljem nikada ne zna šta može da očekuje od drugih, pa je njegova reakcija na traumu – strah bez rešenja (fear without solution) zaleđenost, disocijacija iskustava koja su previše bolna da bi bila integrisana. Dakle, dete bira da ne oseća ono što ga povređuje. U situaciji ugroženosti, reakcije ove grupe dece deluju bizarno, a svode se na dezintegraciju, na psihološko odvajanje od stresnog iskustva. Da li i treba i reći da njima ili niko nije čitao bajke ili da su i bajke bile deo scenarija zastrašivanja i nerazumevanja.
I ako se posle svega još jednom osvrnemo na porodicu, moramo reći da je važna, čak odlučujuća za rast i razvoj dece. Moramo reći i da je ulaganje u pomoć roditeljima da od dece stvore junake bajki, a ne žrtve horor scenarija, potrebno i nikada dovoljno. Jednako tako moramo reći da tamo gde je horor očigledan, pravu porodicu treba potražiti u onome ko je spreman da vam čita bajku.
Da li vam je dok ste odrastali neko čitao bajke?
