Da nema ovog papira koji sve trpi, možda niko ne bi nikada čuo moju priču

Rođena je zdrava i usnula. Prelepa. Savršena. Verujte mi na reč. Držala sam je u nedrima….. Tako usnulu i savršenu. I celivala dok je nisu odveli. Daleko od očiju, ali nikada iz duše i srca. Nikada. U svakom mom atomu, ona i dalje živi.

Sedim na belom krevetu. Bleda, bleđa nego ta godinama prana i ispirana bolnička posteljina. Soba zidova boje ciklame me vraća 26 meseci unazad, kao neki svemirski vremenski stroj. Ista soba, isti krevet. Ista boja čaršava, ista boja zidova. Čak ni neonska lampa preko puta kreveta ne radi. Kao ni tada. Vraćaju mi se kao fotografski blicevi žalosna lica doktora, tužni pogledi medicinskih sestara, ugašen mobilni telefon kako ne bi primala poruke i pozive, svaka tačka na plafonu u koji sam bez prestanka četiri dana gledala. Stalno imam neki osećaj da nisam bez razloga ovde. Baš ovde. U toj sobi u kojoj sam bila izolovana nakon gubitka moje devojčice u 39. nedelji trudnoće. Kroz glavu mi proleti misao: „Pa da. Ona je to htela. Htela je dođem ovde. Da mi kaže da nismo sami. Da nas čuva. Da me podseti kako iz nečeg toliko tužnog i bolnog, može život u trenu postati srećan i čudesan.“

Insuficijencija posteljice. Kratko i jasno. Razlog gubitka moje princeze u 39. nedelji trudnoće. Srce je samo stalo. Satima se polako gasilo. Mojoj savršeno zdravoj lepotici, mom anđelu. Rođena je zdrava i usnula. Prelepa. Savršena. Verujte mi na reč. Držala sam je u nedrima….. Tako usnulu i savršenu. I celivala dok je nisu odveli. Daleko od očiju, ali nikada iz duše i srca. Nikada. U svakom mom atomu, ona i dalje živi.

Suze mi krenu bežati niz lice. Progutam knedlu, duboko udahnem i prošapućem: „Molim te, čuvaj nas!“. U tom trenutku u sobu uđe doktor, dovuče stolicu do kreveta, pogleda me i nasmeje se: „Ma dajte, pa to je samo rota-virus. Bebi ne može biti ništa! Samo mi nemojte dehidrirati. Merite temperaturu svakih dva sata, pijte ovaj naš divan bolnički čaj i za tren ćete opet biti na odeljenju sa svojim starim cimerkama. Nije izolacija baš takav bauk.“

Stare cimerke. Da. Pa da objasnim kako je sve počelo.

Nakon gubitka moje devojčice, trebalo mi je podosta vremena da se saberem psihički, fizički, a posebno emocionalno. Najveću utehu sam uspela pronaći u pisanju. Pisala sam i plakala i pisala i plakala. Moje najiskrenije reči su tada izlazile iz moje duše, na papir koji zaista neverojatno trpi. Želela sam isti tren ponovno ostati trudna. Ne izgubiti osećaj da me iznutra netko dodiruje. Toliko mi je to nedostajalo, da sam osećala fizičku bol u grudima. Molili su me da pričekam. Doktori, psiholozi, porodica. Ja nisam imala svest o tome da nije odmah vreme. Da treba proći kroz sve faze tugovanja. Kroz šok, kroz poricanje, kroz tugu, kroz bes, kroz prihvatanje, kroz opraštanje. No, uspela sam. Teško, ali jesam. Uzdigla sam se iz pepela i magle tuge.

Godinu i po kasnije, ugledala sam plusić na testu. Isti trenutak sam počela mahnito plakati. Ne mogu opisati tu sreću. Našu devojčicu smo čekali osam godina i u sekundi je izgubili. Za ovu trudnoću nam je trebalo manje od dve. Izgledala sam kao onaj kuca iz reklame za pseću hranu koji ima kacigu na glavi, jer udara o plafon skačući od veselja. Par minuta nakon toga, usledio je histeričan strah. Strah koji me pratio do poslednjeg dana ove trudnoće.

Nakon što je doktor izašao iz sobe, počinjem vrteti film u glavi kako zaista čovek treba imati čelične živce i veliko srce da izdrži sve ovo što sam ja izdržala samo u ovoj trudnoći. Ne računajući uopšte sve što se događalo ranije. Tu najveću bol koje ljudsko biće može osetiti. Na prvom UZV-u smo ugledali dve gestacijske vrećice. Na drugom dva kucajuća srca. Na trećem, jednog blizanca skoro nije više ni bilo. Srce je prestalo kucati i on se doslovno „sušio“. Do 12. nedelje trudnoće pila sam šaku tableta dnevno. Aspirin 100 za cirkulaciju maternice, Decortin protiv ranog pobačaja, Utrogestan jer je progesteron, Folic, Prenatal. Mislim da je to sve. U 13. nedelji smo saznali da je dečko. Tajno sam priželjkivala devojčicu, da nadoknadi naš gubitak. Uvek su mi govorili da su curice žilavije i činjenica da nosim dečaka, dodatno mi je ulivala strah u kosti. U 20. nedelji mi je dijagnostifikovan gestacijski dijabetes. Od tada sam svakih 14 dana na 24 sata dolazila u bolnicu na merenje šećera u krvi. Kako se strogom dijetom šećer u krvi nikako nije mogao izregulisati u normalu, primljena sam u bolnicu u 24. nedelji trudnoće. Nedelju dana smo se borili sa dozama insulina, dok nismo uspeli uvesti red u moju krvnu sliku. U 29. nedelji odlazim na svoj 24-satni tretman. Zbog visokorizične trudnoće, rade mi i UZV. Gledam zabrinuto lice doktorke i molim je da mi kaže da je sve u redu. „Samo polako!“ – pogleda me i nastavi diktirati sestri. „Pišite! Posteljica levo gore pozadi, sa strane u fundusu, dole napred do ušća…. Ne! Dole na ušću. Imamo placentu previju.“ Osećam mučninu, nesvesticu, vrtoglavicu i želju za vrištanjem. „Molim Vas, izgubila sam bebu zbog problema sa posteljicom, recite mi da je beba dobro i da će biti sve u redu! Molim Vas, ako mislite da nešto nije u redu, želim da me odmah porodite da mi dete ima šanse! Molim Vas!“ – viknula sam histerično. „Smirite se, nema to veze sa onime što Vam se dogodilo u prošloj trudnoći i uz mirovanje 95% trudnoća završi u terminu i sasvim u redu.“ – nasmeši mi se u znak ohrabrenja. „Ali, mirovaćete tu kod nas na odeljenju, uz tokolizu i strogo ležanje i bićete 24 sata na našem monitoringu. Ne brinite, biti će sve u redu. Bitno je da ležite, da ne sedite, jer sedenje može oslabiti posteljicu na ušću. Najgore što se može dogoditi je veliko krvarenje ako se posteljica krene raspadati, ali sala je blizu i vas dvoje ste za par minuta tamo. Zaista, tu ste gde trebate biti. I da, s obzirom na dijagnozu, definitivno ćete na carski.

1 2 Sledeća strana