BUM! To je kamen koji je u tom trenu pao sa mog srca. Sa tog stola, na hladan bolnički pod obložen linoleumom. I tako sam ponovno završila na poznatom odeljenju, sljedećih 10 nedelja, koliko je trudnoća trebala trajati. A carski? Ako sam preživela onaj zadnji kada sam celivala svoje mrtvo čedo, preživeti ću i da me režu na pola, na živo.
Moj Štef i ja smo se malo teže sprijateljili. Štef je ona divna metalna šipka sa točkićima koju vučete sa sobom kud kod da krenete, a sa njega vise boce za infuziju, pune divnih lekova. Kad ste toliko dugo sa tim dragim predmetom, morate se na kraju sprijateljiti i dodati mu ličnu crtu. Moje srce nikako da prihvati taj čudesan koktelčić od kojeg neću dobiti trudove i koji neće razderati posteljicu na mom ušću materice. Uz lek protiv kontrakcija i za smirenje koji su Štefeka kapali direktno u moje vene, dobila sam i tablete za tahikardiju. Zaista je svo osoblje u bolnici bilo divno, ali toliko ležanja vašem duhu i telu baš ne odgovara. Vrlo brzo sam zapala u stanje još većeg straha. Što zbog svoje lične storije, što zbog svega što sam videla i čula na odeljenju. Patologija trudnoće. Verujte, tu niko ne leži bez dobrog razloga. Tu svaka ima neku tešku priču. Dva puta dnevno su pratili CTG-om rad srca mog dečkića i jednom nedeljno specijalistički UZV sa svim protocima. Na sledećem UZV-u, nakon što smo pogledali moje sve na svetu, slušam kako doktorka diktira sestri protoke kroz posteljicu i opet krene ona poznata priča: „Posteljica levo gore delimično pozadi, delimično napred, u sredini delimično pozadi, delimično napred, dole na ušću…. O Bože! Posteljica i desno napred. Pa koliku vi to posteljicu imate?!“ – pogleda me više znatiželjno, nego zabrinuto. Ja sam naravno opet u fazi vrtoglavica, povraćanje, nesvestica, vrištanja. „Ne gledajte ma tako preplašeno, videla sam tako veliku posteljicu. Mislim da svega dva, tri puta, ali uopšte nema nikakvo značenje što je ona toliko velika. Bitno da nije pretanka i da je dobro prokrvljena, a protoci su Vam savršeni!“. Ok, preživela sam i to. Na mojoj temperaturnoj listi, dijagnoze su se samo nizale.
Cimerke su mi zaista bile genijalne žene. Svaka sa svojim velikim problemom, ali pozitivne i drage. Takva sam i ja inače i trebale su mi takve osobe oko mene. U 34. nedelji trudnoće, probudi me mučnina. Pogledam na sat, 3 ujutro. Dovučem Štefa i sebe do WC-a, proliv. Vratim se u krevet, zaspim. Probude me grčevi. Pogledam na sat. 4 i 20. Ponovo do wc-a, proliv. Ustanem, povratim. Odem do dežurne sestre. Ona mi da toplomer i počne mi meriti rudove, da ih slučajno ne dobijem od grčeva. Trudova nema, temperatura 37,5. Pošalje me nazad na spavanje uz savet da joj se ponovo javim ako mi bude gore. Ujutru sam se osjećala puno bolje. Do doručka. Onda je ponovo počelo. Proliv, povraćanje, proliv, povraćanje. Izolovali su me u dvokrevetnu sobu i poslali urin i stolicu na analizu. Rota-virus. Onaj sa početka priče. Dakle, iz ove dvokrevetne, stroga izolacija u „onu““ sobu i moje mentalno stanje koje već sada prelazi u katastrofu. Način na koji su me odveli u tu sobu, scena iz filma „Virus“. Razlog? Visoka smrtnost novorođenčadi zaraženih rota-virusom zbog brze dehidracije. A odeljenje babinjača, metar od Patologije trudnoće. U toj sobi sam provela tačno 11 dana. Suprug je mogao na pola sata do mene, da mi donese čist veš i zagrli me. Mislila sam da ne postoji stroža dijeta od dijete za gestacijski dijabetes. Postoji. Ona kad imate rota-virus. Vaga je taj 11 dan pokazala da sam u celoj trudnoći do tada dobila – NIŠTA! Ni pola kilograma. A samo maleni je na zadnjem UZV-u bio procijenjen na 2600 g. A gdje je 30% više krvi, plodna voda?! U stvari on je rastao, ja sam nestajala. Nakon povratka na odeljenje, postala sam histerični davež. Sestre su po nekoliko puta dnevno dolazile babywatcherom slušati otkucaje srca, samo da me smire. Srećom, maleni je zaista bio jako živahan i to me držalo na životu.
Jedno jutro, od njega ni dodira, a kamoli udaraca. Panika na maksimumu. Sestra vozi CTG. Nalaz: visoka tahikardija deteta, ponoviti za dva sata. Nakon dva sata, nalaz još gori. Malenom srce praši 200 u minuti. Odvezu me pred salu, pripreme za carski rez i priključe na CTG dok se sala ne oslobodi i očisti. Mali se smiri. Vrate me odeljenje. Tri dana posle, ista priča. Ponovo vraćena na odeljenje. Možete li samo približno ući u moju kožu tada? Možete li osetiti moj strah? Paniku? Histeriju? Ljudi, vadite ga van dok je još živ! Vrištalo je iz svake moje pore.
Zbog visokorizične trudnoće i svih mojih dijagnoza, doktorski konzilijum je odlučio da moje dete ide tri nedelje ranije iz vodenog sveta u svet vazduha. Kako je onog tužnog dana padao sneg, tako je ovog sunce obasjavalo celu operacionu salu. Začuh njegov plač i svoj smeh. I da nema ovog papira koji sve trpi, možda niko ne bi nikada čuo moju priču. Ovako možda nekome donese utehu, nekome nadu, nekome sažaljenje. Ja bih volela da probudi u vama radost, jer to je sada ono što svim srcem osećam dok se prisećam reči drage babice: „Muško čedo, 3470g i 50cm, Apgar 10/10, dupla posteljica, verojatno zaostala i rasla od odumirućeg blizanca……“
Izvor: www.index.hr / Ringeraja.rs
