Đačka zadruga u selu Visoka: Rođena iz ljubavi, decu uči da je moguće opstati

Đačka zadruga “Zvončić” škole Ratko Jovanović u selu Visoka kod Arilja privukla je pažnju javnosti kada su učenici novcem prikupljenim svojim radom u prostorijama škole osnovali i uredili seosku biblioteku. Želeli smo da saznamo više o radu ove đačke zadruge kako bi njihovo iskustvo moglo da posluži kao inspiracija drugim školama. Tim povodom razgovarali smo sa nastavnikom Petrom Marjanovićem koji je jedan od inicijatora akcija u ovoj školi i u selu.

Kako ste došli na ideju da osnujete učeničku zadrugu i otkad ona postoji?

U našim krajevima postoji duga tradicija zadružnog rada i življenja. Uslovi za život nisu pitomi pa je svaki pokušaj da čovek opstane sam unapred propao. Tako je i sa školama iz ovih krajeva – male, same i daleke. Dece malo, jedva se čeka da se proglasi da škole više nema. Narod i škola se onda dovijaju, pomažu i održavaju. Tako je i sa nama. Zadruga u školi u Visokoj je postojala i ranije. Pre tridesetak godina gajili su maline, skupljali letinu i od novca koji su zarađivali, krpili školu, išli na more… Posle je došlo vreme da zadruge nisu moderne i one su redom ukidane pa tako i kod nas. U međuvremenu, deca iz naše škole su, uz bezuslovnu podršku roditelja, i dalje radila na čuđenje školske uprave. Najčešće smo sakupljali letinu, a od zarade kupovali: sto za stoni tenis, razglas, kompjuter… Vrednost rada nije bila u onome što smo radom obezbedili već i odnosu prema stečenom. Primera radi, sto za stoni tenis koji je kupljen pre oko desetak godina od kupljenja šliva, iako se na njemu svaki dan igra (u učionici je), još nije ni ogreban.

Ima dosta ljudi koji podržavaju rad ove škole, neko radom, neko poklonima. U želji da i sami učestvujemo u razvoju škole i sredine, a uz pomoć dobrih ljudi: roditelja, meštana i prijatelja škole, osnovali smo 12. maja 2012. godine Đačku zadrugu „Zvončić“

Koje sve mogućnosti deci pruža učenička zadruga?

Zadruga deci omogućuje da svojim radom obezbede sebi i školi određena nevelika sredstva. Raspodelom tih sredstava dobijaju kvalitetniju školu, biblioteku, školski pribor, ishranu, putovanja….

Šta su đaci iz Visoke do sada radili u okviru zadruge, kakve aktivnosti su imali?

U okviru zadruge đaci su prikupljali šumske plodove jagode, kupine, drenjka i borovnice, a njihove majke pripremale slatka, džemove i kompote. Od šljiva pravili pekmez bez dodavanja šećera po najstarijem receptu – kuvanjem u kazanu. Pravimo i sokove sa celim plodovima maline.

Đaci samostalno izlivaju suvenire – magnete, koje kasnije ručno oslikavamo. Trenutno pravimo zvanični suvenir za Muzej “Staro selo Sirogojno” i Opštinu Arilje. Đaci su prikupili i sadnice divljeg voća: divlje kruške, divlje trešnje, divlje jabuke i gloga i posadili rasadnik od oko 300 sadnica gde bi kalemili staro autohtono voće i tako sačuvali. Mi smo taj rasadnik nazvali “Muzej voća”. Uređujemo školu i okolinu. Borimo se protiv propašćenja okoline.

Da li su sa zadrugom učestvovali na nekim manifestacijama, sajmovima itd?

Svake godine učestvujemo na “Danima maline” u Arilju. Manifestacija je prodajno revijalna. Mislim da se manifestacija još uvek nije oblikovala, tako da ti nastupi nisu od nekog velikog značaja. Zadružni savez učeničkih zadruga Srbije svake godine organizuje Smotru učeničkih zadruga Srbije. Jednom smo učestvovali i za celokupni nastup nagrađeni diplomom, a ručni radovi priznanjem. Ova manifestacija je po mom mišljenju veoma zatvorena, neinteresantna i ne doprinosi razvoju zadrugarstva bar onako kako ga ja vidim.

Iz turističkog saveza Opštine Arilja već dve godine najavljuju da će nas prijaviti na sajam zimnice u Koceljevi i ništa.

Koji su rezulati rada zadruge do sada?

Sa zadrugom svi imamo neki mali džeparac, ali ga imamo. Đaci naberu malo voća, donesu, prodaju zadruzi i imaju džeparac. Zajedno preberemo, operemo, skuvamo, upakujemo, prodamo i imamo školski džeparac. Džeparac kao i svaki džeparac služi da ne budemo na teretu onima od kojih zavisimo, matičnoj školi, opštini i državi, za neke male stvari koje nama znače. Tako od zajedničkih sredstava opremimo prostor za biblioteku, finansiramo rad naše Dramske družine „Tračak zračka“ – scenografija, kostimi i putovanje (uzgred, ova družina je na Dečjem festivalu u Arilju, pri neki dan,osvojila nagradu za najbolju scenografiju, najbolji kostim, najbolju žensku ulogu, najbolju mušku ulogu, najbolju režiju i najbolju predstavu i plasirala se na međurepublički festival u Priboju). Učestvovali smo i u postavljanju solarnih panela na školu i osvetljavanje igrališta. Trenutno, zajedno sa roditeljima i prijateljima škole uređujemo objekat koji je namenjen za rad zadruge (kuvanje, sušenje i pakovanje). Radimo na propagiranju termalnog izvora u selu, Visočke banje, kao osnove za dalji razvoj sela (štampamo majice i pravimo suvenire banje). Finansiramo sitna održavanja škole ishranu učenika, školski pribor. Organizujemo zajedničke radove i druženja, a posebno smo ponosni na zajednički izlet svih učenika, njihovih roditelja i nastavnika u Mokru goru

Kakvi su planovi za ubuduće?

Uh! Nama jedino planova ne manjka. Nažalost “malo rukah, malena i snaga”- dece je malo. Naši planovi se oslanjaju na njihovu vrednoću i učešće roditelja i meštana.

Naš osnovni problem sada je pravni položaj zadruge. Za nju važi zakon o zadrugama, a kada se negde pojavimo kao zadruga, nismo zadruga. Tako da planiramo da se registrujemo kroz novi zakon kao proširena delatnost to jest pravno lice.

Imamo ideju da koristeći sredinu u kojoj se nalazimo, objekte koje sređujemo, znanja ljudi iz okruženja, decu “poslednje mohikance”, organizujemo nešto čemu ni naziv još uvek ne znamo, a mi mislimo da bi to bila prava “škola u prirodi”. U toj školi bi se kopalo, sejalo, bralo, kotrljalo, kislo, timarilo, pentralo, plelo…

Ali to je verovatno za nas skupa igračka, a do tada ćemo raditi ono što najbolje znamo okruženi šumskim i domaćim voćem, lekovitim biljem i pečurkama.

Planiramo i da sa Mesnom zajednicom obnovimo rad Visočke banje.

Šta deca mogu da nauče kroz rad u zadruzi, na koji način ih je po vašem utisku, to iskustvo obogatilo?

Ne bih rekao da ih Zadruga uči radu jer oni već toliko dosta rade kod kuće. Ovde uče privređivanje i raspolaganje ostvarenim. Uče da se može uticati na kvalitet života i da su saradnja i ulaganje u zajedničko dobro neophodni.

Dobijaju ideju da je moguće opstati, napredovati i živeti kvalitetno i u ovim krajevima što je bio jedan od naših osnovnih ciljeva.

Šta je potrebno da se zadruga osnuje?

Potrebna je odluka školskog odbora. Sazivanje skupštine, pravljenje pravilnika o radu zadruge i registracija kod Saveza učeničkih zadruga Srbije.

Koliko se, po vašem utisku, u našem obrazovnom sistemu koriste mogućnosti institucije učenike zadruge?

Zadruge su vrlo značajne za škoski sistem. Zakonski one su postale pre godinu dve skoro obavezne za svaku školu. Međutim, ja mislim, svako nametanje bi bilo problematično. Bojim se da je to još jedna stavka u radu škola koja će pisati da kao postoji, a čemu služi nikoga neće interesovati. Mislim da i zadruga ni većina stvari u školi treba „da se rodi iz ljubavi“ da bi živelo skladno i u ljubavi, a onda će to doneti svima korist.

I još jedno moje naglas razmišljanje: Bolje sistem da oslobodi nastavnika formi i pisanja i ostavi mu vreme da posveti đaku (zadruga, dramska družina, sport…)

Razgovarala Jovana Papan
Izvor: Detinjarije.com

Podeli tekst:

Tagovi :đaci, đačka zadruga, OŠ Ratko Jovanović, Petar Marjanović, selo visoka, škola, učenička zadruga, Visoka

Slični članci koji vas mogu zanimati:

Najnoviji tekstovi iz kategorije: OBRAZOVANJE

Dirljivo pismo zahvalnosti pisca Albera Kamija svom nastavniku

1 komentar.

Jelena · 18. 03. 2018 · Reply · Citiraj

Svaka cast i nastavnicima i deci! Divan primer kako treba raditi iz ljubavi i kako to uvek daje rezultata. Volela bih kada bi ovaj clanak bio inspiracija nastavnicima i ucenicima i u drugim skolama.