Dan kada je moj sin odustao od mene

Moje reči, u kombinaciji s mojim stavom, nedelja za nedeljom, mesec za mesecom, godina za godinom…

Od prvog dana kada su moji sinovi počeli da dele sobu, njihova večernja rutina se nije posebno menjala. Kupanje, pidžama, pranje zuba, čitanje priče, maženje. I svake večeri kad napustim sobu, Eli kaže: „Ne zaboravi da se vratiš, da se još malo mazimo i da nam doneseš vodu!”

Dok to izgovara, ja već silazim niz stepenice i kroz glavu mi prolaze svi poslovi koje treba da obavim pre nego što i ja legnem. Odgovaram sinu: „Ok!” iako znam da su šanse da se vratim gore gotovo nikakve. Dan je dug, taman toliko da uspem da se premorim i kratak, jer ne stignem da obavim sve što bi treblo. Posao, večera, veš, sudovi, priprema doručka za ujutru, sve me to čeka iako sam već na ivici da se onesvestim.

Ponekad ni ne stignu da me ponovo dozovu već sami zbog umora potonu u san. Ali, ponekad, posle par minuta čekanja da se mama ponovo vrati, dozivanje počinje. Iako u početku tiho, postaje sve glasnije i češće: „Mama, mamaaa, maaamaaaa, MAAAAAAMAAAAAAA!”

Već dovoljno umorna i iznervirana, stanem pored stepenica i viknem ljutito: „Molim??!!”

„Možeš li da doneseš vodu?”

„Dolazim za par minuta.”

Završavam započeti posao, punim dve čaše vodom i nevoljno ih nosim gore, iznervirana što su me prekinuli u poslu. Brzo im predajem vodu, poljubim ih, pa izjurim napolje govoreći sebi da je mojoj deci sad potreban san. Ja samo radim ono što je najbolje za njih.

Već dve godine, ovaj scenario ponavlja se gotovo svake večeri, zbog čega je još čudnije da ja uopšte nisam primetila kad se sve promenilo.

1 2 3 Sledeća strana