Moje reči, u kombinaciji s mojim stavom, nedelja za nedeljom, mesec za mesecom, godina za godinom…
Od prvog dana kada su moji sinovi počeli da dele sobu, njihova večernja rutina se nije posebno menjala. Kupanje, pidžama, pranje zuba, čitanje priče, maženje. I svake večeri kad napustim sobu, Eli kaže: „Ne zaboravi da se vratiš, da se još malo mazimo i da nam doneseš vodu!”
Dok to izgovara, ja već silazim niz stepenice i kroz glavu mi prolaze svi poslovi koje treba da obavim pre nego što i ja legnem. Odgovaram sinu: „Ok!” iako znam da su šanse da se vratim gore gotovo nikakve. Dan je dug, taman toliko da uspem da se premorim i kratak, jer ne stignem da obavim sve što bi treblo. Posao, večera, veš, sudovi, priprema doručka za ujutru, sve me to čeka iako sam već na ivici da se onesvestim.
Ponekad ni ne stignu da me ponovo dozovu već sami zbog umora potonu u san. Ali, ponekad, posle par minuta čekanja da se mama ponovo vrati, dozivanje počinje. Iako u početku tiho, postaje sve glasnije i češće: „Mama, mamaaa, maaamaaaa, MAAAAAAMAAAAAAA!”
Već dovoljno umorna i iznervirana, stanem pored stepenica i viknem ljutito: „Molim??!!”
„Možeš li da doneseš vodu?”
„Dolazim za par minuta.”
Završavam započeti posao, punim dve čaše vodom i nevoljno ih nosim gore, iznervirana što su me prekinuli u poslu. Brzo im predajem vodu, poljubim ih, pa izjurim napolje govoreći sebi da je mojoj deci sad potreban san. Ja samo radim ono što je najbolje za njih.
Već dve godine, ovaj scenario ponavlja se gotovo svake večeri, zbog čega je još čudnije da ja uopšte nisam primetila kad se sve promenilo.
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: RODITELJSTVO
Dok pakujem odeću koju ste prerasli…
Eto ga opet ono doba godine. Krevet u dečoj sobi prepun je letnjih stvari koje su izvađene iz ormana, a zimske iz vakuum vreća traže svoje mesto na polici. Okružena...
Kako sam, od vaspitačice mog sina, naučio šta znači biti DOSLEDAN roditelj
Bilo je to davne 2006. Zima, sneg, napolju smrzlo, a ja sam došla u vrtić da pokupim nastarijeg sina, Sema, koji je tada imao 5 godina. Moja prijateljica Laura i...
Plašiti mlad svet da je brak mrak a dete neka crna aždaja je krajnje nenormalno
Uloga oca u odgajanju deteta je važna. Balkanski mentalitet opravdava to na drugačije načine. Glavne rečenice su: Naspavaj se sad dok još možeš, nećeš stići oprati ni kosu, preteško je,...
Vedrana Rudan: “U kakvom vremenu živimo – svako dijete ima karakter, ni jedan ga roditelj nema”
U kakvom ludom vremenu živimo? Svako dijete ima karakter, ni jedan ga roditelj nema. Tako je govorio moj sin. Krešo se bacio na pod. Urlao je, valjao se po kuhinjskim...
Hvala 🙂