Preispitajmo vrednosti, ali stvarno, i ne podmećimo objašnjenje da za novcem jurimo „zbog dece“ da bismo im obezbedili sve u šta upere prstom (neke igračke služe tome da ne budu kupljene) i što mi odnekud znamo da njima (ili nama?) baš treba.
Tinejdžer koji se ceo dan kontroliše u školi, u društvu i na mrežama, kod kuće često „pukne“. Ne zato što ne poštuje roditelje, već zato što više nema snage da glumi da je dobro.
Deca sa ocem koji je ulagao u njih i provodio vreme s njima imaju više šansi da steknu emocionalnu sigurnost. To im daje samopouzdanje da istražuju i izlaze iz sigurnosti poznatog okruženja.
