Piše: Dragana Vukajlović Krstović
Naš sin je bio beba kad sam počela da se raspitujem kod roditelja starije dece čime se njihova deca najčešće igraju, posebno dečaci. I neočekivano, od nekoliko ljudi čije mišljenje jako uvažavam, čula sam kako su u njihovoj kući zabranjeni pištolji i ostalo plastično oružje.
Prvo mi je prošlo kroz glavu da su se dečaci u mojoj ulici oduvek igrali izmišljenim pištoljima, nije bilo previše para za mnogo različitih igračaka. Čak smo se i mi devojčice nekada ubacivale u tu igru. Lopova i žandara smo igrali stalno i naravno da je policajac pri hvatanju žandara prvo “pucao“ u njega sa sve onim „Stoj! Ruke u vis! Pucaću!“
Onda sam razmišljala da se možda stvarno vreme promenilo, da dečacima i nije to previše zabavno. Dok naše dete nije napunilo dve godine. Uskoro je počeo da pokazuje interesovanje za mačevanje, čime stigne. Napolju su to bile grančice drveta, u kući su to bile razne šipke drugih igračaka, olovke, varjače… Uskoro je dobio i svoj prvi pištolj, čini mi se da je bio na vodu. Vitlao je po kući sa njim. I onda sam se zainteresovala…
Da li igranje plastičnim ili improvizovanim oružjem može da pretvori dete u nasilnika?
Jednostavnog objašnjenja nema. Jer kao i uvek kad se dotakne tema roditeljstva i pravilnog odgajanja dece, svako ima mišljenje pa i razni psiholozi, psihijatri i sl.
Ono što je meni najvažnije jeste da NIKO nije ukazao na direktnu vezu između igranja sa plastičnim oružjem u detinjstvu i korišćenjem pravog oružja od tinejdžerskih dana pa nadalje. Naprotiv, veliki procenat muškaraca koji su se igrali oružjem kao deca nikada nisu pokazivali agresivnost ili bili hapšeni.
Jedno od objašnjenja i razloga ZA igranje je da „deca, posebno dečaci između 3 i 6 godina, treba da ižive svoje fantazije.
„Dečaci obožavaju super-heroje jer se na neki način poistovećuju sa njima. Žele da veruju da su neustrašivi, najjači i da dobro uvek pobeđuje zlo. A super-heroji u većini slučajeva koriste oružje, mačeve kao i super razarajuće moći.“
Naše dete je sa tri i po godine počelo da gleda Star Wars i možete da pretpostavite šta je tražio da mu kupimo – naravno, svetlosni mač. Da li smo mu kupili? Jesmo. Posle nekog vremena.
On se igra i pištoljima i mačevima i granama. Njegovi drugari to isto rade. Ponekad su im dovoljni prstići da naprave “pištolj”. Neki roditelji potpuno to odobravaju, pojedini manje, ali nekim slučajem, u našoj okolini dečaci se igraju plastičnim oružjem.
Šta mi radimo? Igramo se s njim – padamo kad nas upuca, ali i pravimo se da nas to jako boli i plačemo. A onda mu objašnjavamo razliku između igre i pravog ubijanja.
Nastavio je da puca, ali nikada, nikada nije ispoljavao agresivnost u toku igre sa pucanjem. Meni je posebno zanimljivo što mu „pištolj“ nikada nije uperen u mlađe dete iako je igra u pitanju.
Dobra vest je da igranje plastičnim oružjem zapravo može da ima svoje dobre strane. Pretvaranje i igranje uloga mogu da razviju empatiju, ali i samo-kontrolu kod dece. Kroz izmišljene igre, deca uče kako da kontrolišu svoje impulse, da razmišljaju simbolično i da vide situaciju iz druge perspektive.
Igranje ovakvih igara služe razvijanju dominacije i herojstva, pobede i poraza, i na kraju krajeva, deca se takmiče ko će na kraju biti onaj dobri super-heroj. I većina dece prevaziđe tu fazu sa igranjem plastičnim oružjem do šeste godine što obično zamene kasnije nekim sportom.
Ne tako dobra vest je da deca primećuju kad njihovi roditelji jako reaguju na nešto, posebno kad je zabrana u pitanju. I ako pomisle da je igranje plastičnim oružjem nešto jako bitno jer je strogo zabranjeno, upravo to može da privuče njihovu pažnju mnogo više. Jer čovek još od detinjstva misli da je zabranjeno voće ukusnije.
