Sve smo stigli, sve što smo hteli smo uspeli, dolazili su nam dragi ljudi, kuvale smo džemove i paradajz i brale divlje kupine. Hteli smo, vaš otac i ja, da vam pokažemo da je život lep i zabavan sada i uvek i bilo gde ako rešite da ga vidite sa lepše strane. I da budete svesne da mnoštvo dece nema u svom gradu, selu ili mestašcetu ni muzej, ni besplatnu radionicu a možda ni odgovarajući obrok. Da budete srećne i zadovoljne onim što imate. Da, znali smo i mi i vi kao deca, da mnogi drugi imaju i previše, ali isto tako da to nema nikakve veze sa našim životima, i da je to previše – samo i jedino njihovo.
Ponosna sam na vas, što ni jednog trenutka niste uzdahnule za morem, niste se ni sa kim uporedile, niste nas ucenjivale (a pouzdano znam da mnoga deca to rade) u smislu – kupi mi ovo kad već ne idem na more, što niste negodovale.
Hvala vam što verujete u naše odluke, i znate da su one za naše dobro. I da je svaka odluka donešena gledajući dugoročnu dobit i napredak naše porodice. Hvala vam što ste takve kakve jeste. I nadam se da smo uspeli da vam pokažemo da je život lep uvek, a ne samo onih idealizovanih deset dana letovanja.
