Dečija psihodrama – jedan od modaliteta integrativne dečije psihoterapije 

Pišu: Jelena Višekruna i Višnja Isidora Divild Žeželj

Duži niz godina radimo sa decom različitog uzrasta primenjujući u svom radu dečiju psihodramu. Igra je osnovni jezik svakog deteta a zadatak nas kao terapeuta je da simboliku igre prerepoznamo, kako bi se podstaklo otklanjanje zastoja u razvoju deteta.

Šta je dečija psihodrama i kome je namenjena?

Dečija psihodrama je grupni oblik rada sa decom istog ili približno istog uzrasta, koja kao osnovni metod rada koristi igru.

Deca često ne umeju da objasne i definisu svoja osećanja i ponašanja, ali kroz igru mnogo toga pokažu i prožive pa i nauče o sebi i drugima, jer je igra ipak jezik koji dete najbolje razume.

Grupu vode dva terapeuta koji učestvuju u igri zajedno sa decom, i njihova je uloga dvojaka. Oni prate svako dete ponaosob ali i grupu u celini. Terapeuti koriste terapeutske moći igre da pomognu detetu da prevaziđe, reši ili spreči psihološke probleme i ostvari što optimalniji rast i razvoj.

Ona je namenjena svoj deci od 5 do 12 godina. Polazeci od činjenice da je igra potreba svakog deteta, a da u danasnje vreme deca imaju malo vremena i prilika za pravu, slobodnu, nesputanu igru onda je decija psihodrama prava stvar za svako dete.

Dobrodošla su stidljiva deca, deca sa manjkom samopouzdanja, deca koja su prošla ili prolaze kroz težak period života kao sto je razvod roditelja, preseljenje, gubitak, traumatsko iskustvo…

Dakle, ukoliko dete ispoljava neko ponašanje ili emocionalne poteškoće kao što su strahovi, agresivno ponašanje, nemir, nesigurnost ili bes, povlačenje, plačljivost, utučenost, tikove, mucanje ili ima razvojne teškoće i slabu koncentraciju, igra u psihodramskoj grupi mu može pomići.

Da li je u radu sa decom neophodno uključiti i roditelje i ako jeste na koji način?

Naravno, sa roditeljima se obavi razgovor pre ciklusa psihodramskih radionica i na kraju, mada komunikacija postoji i tokom ciklusa. Saradnja sa roditeljima je važna. Od roditelja dobijamo prve informacije o detetu. Dete živi, raste, razvija se i uči u porodici, i odnos deteta sa svojim roditeljima i okruženjem je jako važan za njegovo odrastanje. Stoga je naravno, saradnja sa roditeljima neizostavni deo kada je dečija psihoterapija u pitanju.

Na koji način dečija psihodrama može da pomogne detetu?

Igrom do otkrića svog bića.

Kao prvo, deca uživaju u igri, nije im neprijatno ili nelagodno što dolaze. Naprotiv, dolaze uglavnom vrlo rado. Deci se daje sloboda da sami osmisle igru, podele uloge tako da su oni u isto vreme i „režiseri i glumci“.

Kostimiranje dodatno pomaže simboličnom izražavanju tokom igre i deci daje osećaj da mogu slobodno, bez prinude da se oprobaju u novim ulogama, formulišu sopstveni problem i isprobaju nova rešenja. Tako stidljivo dete može ući u ulogu kralja ili vođe i proživeti taj osećaj, što je svakako bolje nego kada mu kažemo „što se stidiš idi pitaj…traži, nemoj da se stidiš“. Ovako dete ima iskustvo, proživljen osećaj, zna kako se oseća neko ko je hrabriji i može mnogo lakše da taj osećaj sebi dozvoli i u realnom svetu, jer ga je iskusio – poznat mu je.

Koji je značaj igre?

Igra je izuzetno značajna i za fizički i za psihički razvoj. Kroz igru dete otkriva i uči da razume svet oko sebe, da deluje na njega, da stvara i da sarađuje sa drugima. Na taj način dete uviđa odnose, usvaja ponašanja i razvija neke karakteristične osobine koje će se ispoljavati u različitim životnim situacijama.

Kada govorimo o dečijoj igri, to je aktivnost koja je u isto vreme i igra i rad, jer igra utiče na sve aspekte razvoja deteta – senzomotorni, kognitivni (opažanje, učenje, pamćenje, mišljenje, inteligencija), emocionalni, moralni, socijalni, kao i na razvoj govora.

Kakve su reakcije dece i njihovih roditelja u toku same terapije a i posle?

Deci se naravno dopada, oni dolaze da se igraju, ne idu da “rade na sebi” niti kod pedgoga ili psihologa, oni idu da se zabave i da se igraju, vrlo rado dolaze i uglavnom im bude žao kada dođe kraj.

Roditelji naravno pozitivno reaguju kada vide da deca uživaju, a i kada uoče pozitivne promene u ponašanju kod svoje dece.

I za kraj, koje su uopšteno prednosti i efekti dečije psihodrame?

Psihodrama doprinosi osećaju radosti zbog uspeha, istrajnosti u pronalaženju rešenja, boljem razumevanju sebe i drugih, svojih i tudjih emocija i reakcija.

Dete uči da može da bira svoje ponašanje, kontroliše emocije, rešava konflikte na konstruktivan način, uči da bude gospodar u svom unutrašnjem svetu, odlučuje za sebe, ceni i voli sebe i poštuje druge.

Igra je sama po sebi lekovita.

Izvor: Detinjarije.com

Izum jedne majke pomaže deci sa invaliditetom da osete radost hodanja

Majčinstvo u 20/30/40-im: Višnja Isidora Divild Žeželj

Godi Keler, norveški pedagog: Škola priprema decu za sledeći ispit, ali ne i za život

Faktor iznenađenja: Pomoć oko izbora srednje škole

Jung: Žmureći na svoje nedostatke, odrasli se dočepao vaspitavanja deteta

U odraslom se krije dete, večito dete, koje se još uvek formira, nikad kompletno, kome su potrebni stalna nega, pažnja i odgajanje. To je deo ljudske ličnosti, koji želi da...

Reč psihologa: Zašto su svađe između braće i sestara zapravo dobra stvar

Bilo da je razlog svađe običan keks, igračka ili nešto ozbiljnije, jednostavno morate prihvatiti da je to nešto što je normalno i nešto što je nemoguće izbeći. Ipak, prema mišljenju...

Jesper Jul: Danas postoje dve vrste roditelja koji neizbežno zapadnu u nevolje

Piše: Jesper Jul Pre samo 25 ili 30 godina postavljanje granica je bilo daleko jednostavnije nego danas. Tome je doprinela prvenstveno usaglašenost društva oko postavljanja granica unutar porodice, institucija, škola,...

Parentifikovano dete

Svi poznajemo neku „starmalu“ ili „starmalog“, decu koja su zrela za svoje godine i koja se ne ponašaju u skladu sa godinama koje imaju. Oni se brinu o mlađoj braći...