Desanka Maksimović: U susret proleću

Kad najednom sa dna staze ukaza se proleće u zelenom raskošnom ogrtaču, načinjenom od bezbroj zelenih listića. – Živelo proleće! – povikaše hiljade grla…

U brestovom žbunu na proplanku živele tri skromne travčice: o svom odelu nisu se brinule, išle su goluždrave kao jednodnevni ptić. Žbun nije bio mnogo prostran, ali za njih je bio dovoljan, zastrt suvim lišćem i pokriven smetom snega. Ponekad je u žbun ušla i poneka bubica, odnekud iz zemlje, kad hladnoća malo popusti. Ponekad je uletao unutra koji vrabac, ili se vrana spuštala na obližnju grančicu.

Jednog jutra, probudivši se rano, stale su pričati šta je koja sanjala.

– Sanjala sam kako sam zatvorena u nekoj maloj kutijici, manjoj od svake buve i mrava. Tamo mi je bilo mnogo teško, nisam prosto mogla disati. Najednom, sanjam, neka divna ptica zlatnih krila dođe i otvori kutiju u kojoj sam bila zatvorena i stavi mi ružičastu ogrlicu oko vrata!

– Ah, to nije ništa prema mom snu – reče druga travčica. – Ja sam sanjala da su mi narasla modra krila i da sam celu noć letela.

– Moj san je najlepši – reče treća travka. – Meni je u snu sletela zvezda na glavu.

U taj čas ulete neki vrabac unutra i viknu:

– Šta ste se uvukli u taj žbun! Zar ne znate da će kroz koji čas proleće proći kroz našu šumu? Požurite u susret proleću.

– Lako je tebi – rekoše one – ti si obučen, a kako ćemo mi ovako goluždrave ići.

Vrabac pršte u smeh:

– Vama cvetovima nije nikad dosta nakita. Jedna ima zvezdu na čelu, druga ima krila, treća ružičastu ogrlicu, pa se opet žalite da ste neobučene.

Travke na ove reči brzo pogledaše jedna drugu i zbilja videše da im se san obistinio, pa pođoše s vrapcem u susret proleću.

Sa svih strana šume išle su povorke cveća, trava, listova, buba i ptica da dočekaju proleće. Tri travke se izmešaše sa ostalima. Baš pokraj njih išla je četa buba pod crvenim oklopima. Uz put im se pridruži i neka razgovorna pčela:

– Hej, pričekajte! Željna sam da vidim koji cvet! – doviknu im ona.

Sa drugog kraja šume zazuja osa pakosno:

– Pričuvajte se vas tri te medene saputnice.

Malo dalje kraj potoka sretoše visoku travku sa žutozelenim šeširom. Svojom visinom nadmašila sve ostale trave, koje su hitale u susret proleću.

Stiže ih i vetrić južnjak. On je jahao na nevidljivom konju, šibajući ga vrbovim prutom.

Dođoše tako do širokog puta i poređaše se svi da čekaju proleće. Prođe dugo vremena, a proleće nikako da se javi. Onda vetar, rojevi buba, pčela, ptica odoše niz put da ga sretnu.

Kad najednom sa dna staze ukaza se proleće u zelenom raskošnom ogrtaču, načinjenom od bezbroj zelenih listića. Noge su mu bile srebrne kao vodopad, na glavi je imalo kalpak zakićen belim oblačkom, a u naručju je nosilo snopove zrakova.

– Živelo proleće! – povikaše hiljade grla…

Proleće se zadovoljno smešilo, pa ugledavši panj kraj puta, posu ga zelenilom i sede na njega da se malo odmori. A iz gomile se stadoše izdvajati pojedine travčice, bube i ptice i prilaziti proleću, da se s njim upoznaju.

Prvo priđe ona visoka travka i reče:

– Zar si me zaboravilo, milo proleće! Ja sam kukurek, tvoj verni vesnik. I ove godine sam ja prvi javio da ćeš uskoro doći.

– Budi uvek svež, i mlad i visok! – blagoslovi ga proleće.

Za kukurekom pristupi vetar južnjak i zagrli proleće, govoreći mu:

– Ja sam ti utro put, raščistio sam smetove snežne sa staza, odvukao led sa potoka.

– Neka ti ruke uvek budu vredne i tople, – blagoslovi ga proleće.

Tada mu lasta pade na rame i zacvrkuta:

– Niko ti nije verniji od mene. Čim čujem da ćeš skoro u naše krajeve, ja pojurim s juga, da te prva pozdravim.

– Neka ti srce uvek bude verno – i nju blagoslovi proleće.

Najednom pažnju proleća privukoše modra krila jedne od triju travčica, i upita:

– A ko je ono tamo, kraj busena?

– Neka bezimena travka – odgovori pakosno osa.

– To je travčica što živi u brestovom žbunu, sa svoje dve drugarice. Ona je vrlo stidljiva i ne sme da ti priđe – reče vrabac.

Ali kad je proleće pozva, travka modrih krila priđe bliže.

– Zvaćeš se odsad ljubičica – krsti je proleće.

Tad mu priđoše njene dve drugarice, a proleće onu travku sa zvezdom na glavi nazva jagorčevinom, a onu drugu, ružičastog okovratnika, visibabom.

Nekoliko okolnih prutića mu se pokloniše potom do zemlje, i ono ih pomilova, te odmah postadoše zeleni.

Najzad, kad se dobro odmorilo u toj šumi, proleće se diže da ide. Ptice se podigoše u zrak nad njegovom glavom i zapevaše sve u glas neku poznatu prolećnu himnu. Pčele, ose i bubice pođoše da ga isprate, zujeći tiho.

A visibaba, jagorčevina i ljubičica mahahu mu sa busena, dok nije za breg zamaklo. Posle odoše na proplanak u šetnju.

Izvor: Detinjarije.com

Podeli tekst: