Da vas pitam nešto: ako vozite putem i vidite kako vam se približava policijski auto, da li automatski usporite? Većina nas baš to uradi. I ako ne vozimo prebrzo, ipak ćemo osetiti blago peckanje krivice i podići nogu sa gasa uprkos tome što nikakav prekršaj ne činimo. A zašto?
Ne usporavamo zato što razmišljamo o saobraćajnim nesrećama ili o povređivanju pešaka, već zbog toga što se istog trenutka zabrinemo da ne platimo kaznu. Skidamo nogu sa gasa jer je u našem mozgu zacrtano da će nas policajac kazniti ako nas uhvati u prekoračenju brzine. Napisaće nam kaznu. A kazne su bolne jer udaraju po džepu.
Sada zamislite kada bi vam policajac, svaki put kad vas uhvati u prekoračenju brzine, strogo održao bukvicu i prekoreo vas što ste ga razočarali. Šta bi se tada, verovatno, desilo sa brojem vozača koji ne poštuju ograničenja? Zamislite dalje da vam je pri tom omogućeno da policajcu kažete da se „nosi“ jer vas „ne razume“ i još dalje, da vam je dozvoljeno da odjurite niz hodnik u svoju sobu i zalupite vrata. Šta bi se, verovatno, dogodilo sa prosečnom brzinom automobila na putevima?
Da se ne lažemo, tada bi svaki izlazak na naše autoputeve i sporedne puteve bio prizivanje smrti. Upravo zato policajci nemaju običaj da nam održe lekciju i potom nas puste da odjurimo u svoju sobu. Znaju oni da bi nas za to baš bolelo uvo, pa nam umesto toga pišu kazne. Ako smo stvarno bezobrazni, onda nam oduzmu dozvolu, a na koncu nas liše i slobode.
Postaraju se da to bude naš problem.
Isti princip važi za sva ljudska bića, bez ozbira na uzrast: skloni smo da promenimo svoje ponašanje tek kad ono stvara probleme nama samima. Najveća greška većine roditelja je što preuzimaju loše ponašanje svoje dece i prisvajaju ga kao svoj problem. Umesto da tinejdžer snosi neke logične posledice (da izgubi neke povlastice, dobije zabranu izlaska, itd.), takvi roditelji problem zbog lošeg ponašanja svog deteta preuzmu na sebe. Uporno govore svojim tinejdžerima: Tvoje ponašanje mi ne da mira, pa te molim da prestaneš s tim.
Ma, nije valjda.
Tinejdžeri jedva da uopšte shvataju zamisao da njihovi roditelji bilo šta osećaju, a kamoli da mnogo mare za to kakva su ta osećanja. Ako želite da promene svoje ponašanje, onda se morate potruditi da to ostane njihov problem, a ne vaš. Oni će pokazati interesovanje da rešavaju problem samo ako sami trpe posledice.
Kako da problem preuzmete na sebe:
Zašto nikada ne dođeš kući na vreme? Celu noć sam se nervirala, ni oka nisam sklopila. Zar ne možeš da se potrudiš da budeš malo uviđavniji?
Kako problem učinite njihovim brigom:
Ako dođeš posle pola jedanaest, sledećeg vikenda ne ideš nikud.Kako problem preuzmete na sebe:Soba ti smrdi; ubudala ti se neka hrana pod krevetom. Zašto svi mi moramo da živimo u smrdljivoj kući samo zato što si ti previše lenj da počistiš sopstvenu sobu? Zar te nije briga kako je nama?Kako problem učinite njihovim brigom: Imaš sat vremena da počistiš sobu. Ako do tada ne završiš, onda ću doći sa ogromnom plastičnom kesom za smeće u koju ću strpati sve što mi bude delovalo sumnjivo i baciti u dubre. Vreme ti ističe od ovog momenta.
Odlomak iz knjige: Tinejdžeri: Kako im postaviti granice i pri tom sačuvati živceIzvor: Detinjarije.com
