Kupiti kucu ili ne

Kućni ljubimci oplemenjuju dečje odrastanje i sazrevanje i imaju veliku ulogu u razvoju savesne i odgovorne osobe, i zbog toga bi roditelji trebalo ne samo da udovolje svom potomku i nabave mu životinju koju želi, već i da ga pripreme i obuče kako da postupa sa njom.

Kad dete zatraži kućnog ljubimca, mnogi roditelji prvo pomisle na obaveze koje će imati oko njega… ali naučna istraživanja su potvrdila da psi, mačke i ostale životinje uz koje mališani odrastaju veoma podsticajno deluju na njihov razvoj

Koliko roditelja je iznenađeno gledalo u svoje dete dok izgovara tu rečenicu: „Hoću kucu!”, a gotovo svi su je čuli bar jednom u životu. Dobro, možda macu, hrčka, papagaja, kornjaču, zeca… Neki mališani, poneti maštom ili hrabrošću, zatraže konja, jagnje, pa čak i lavića, zebru ili krokodila. I to sasvim ozbiljno, ozarenog lica punog iščekivanja.

Na baveći se, u prvi mah, izborom životinje, pravo pitanje jeste da li udovoljiti detetu i nabaviti mu kućnog ljubimca čak i kad se višečlana porodica tiska na malo kvadrata (iznajmljenog) stambenog prostora, ili jedva finansijski sastavlja kraj s krajem, ili ima na brizi ostarele i bolesne roditelje? Zna se, naime, da uprkos zaklinjanju mališana da će oni voditi brigu o ljubimcu, u stvari su roditelji ti koji ga hrane, kupaju, šetaju, odvode veterinaru, čiste za njim…

Naredna briga je kako će kućni ljubimac uticati na higijenu i zdravlje ukućana? Šta je sa alergijama, parazitima, buvama i mogućim povredama – ujedima, ogrebotinama, ubodima?

Više „za” nego „protiv”

Ove i druge argumente „protiv” nikako ne bi trebalo zanemariti, kažu psiholozi, ali oni „za” ipak pretežu. Jer, staranje o životinjama veoma povoljno deluje na ljude. Smiruje i usrećuje odrasle, bilo da su napeti, bilo usamljeni, da žele nekoga s kim bi svaki dan šetali po svežem vazduhu i koga bi mazili ako su prinuđeni da većinu vremena provode u kući. A deci razvija osećaj odgovornosti i brige za druge, empatiju i saosećajnost, svest o povezanosti sa prirodnim okruženjem, samopouzdanje (jer uspešno brinu o nekome) i disciplinu. Uz to imaju drugara za igru, vernog prijatelja koga doživljavaju kao sličnog sebi, strpljivo i predano biće uvek spremno da ih „sluša”, čuvara (ponekad samo od ružnih snova), utehu u trenucima tuge, smirenje kad ih savladaju uznemirenost ili strah i zanimaciju kad im je dosadno.

– Nema pravila koji je uzrast najbolji da dete dobije kućnog ljubimca, niti saveta kakvog da nabavite svom mališanu. U principu, smatra se da je desetogodišnjak dovoljno zreo da se odgovorno ponaša prema životinji, da ume (i želi) samostalno da brine o većini njegovih potreba. Ali, uz veće angažovanje roditelja i drugih članova porodice, i mlađe dete može da postepeno preuzima obaveze oko svog ljubimca – kaže Mirjana Cimeša Vuksanović, psiholog i psihoterapeut iz Beograda.

Iako upravo najmlađi član porodice može biti taj na čije uporno moljakanje je kuče, mače ili druga životinja dovedena, roditelji su ti koji će morati da mu pokažu kako da brine o ljubimcu, i što je dete mlađe, to će oni više objašnjavati i angažovati se. Vremenom, dete će naučiti da većinu tih poslova obavlja samo, a brinući za drugo biće, umeće bolje da brine i o sebi. Odrastajući s ljubimcem, dete se uči i poslušnosti. Na primer, trenirajući svog psa kako da sluša, i samo uopšteno shvata šta je disciplina, i na taj način se bolje razvija.

Podeli tekst:

1 2 3 Sledeća strana