Piše: Tamara Obradović
Svoju porodicu posmatram kao harmoničan, savršeni skup – suprug, ćerkica i ja. Samo par meseci nakon porođaja shvatili smo koliki je bila blagoslav za nas.
Brzo smo odlučili da porodicu želimo i da proširimo, ali da to neće biti tako lako moguće. Upravo iz tog razloga pokušavam da izvučem najbolje iz postojeće situacije.
Tako sam odlučila da zapišem sve prednosti toga što imam samo jedno dete, a ovo su zaključci do kojih sam stigla:
Kada je moja ćerka okupirana školom ili se zabavlja u svojoj sobi, naša kuća postaje prava oaza mira. Te trenutke uvek mogu da iskoristim za prelistavanje štampe, opuštanje uz šoljicu čaja, druženje sa prijateljicama ili uživanje u nekih drugim aktivnostima koje mi izazivaju osećaj zadovoljstva.
Kada odlazimo na odmor, u autu uvek ima dovoljno mesta za sve.
Činjenica da moram da skupljam pare za školovanje samo jednog deteta, znači da sebi i dalje mogu da priuštim „sitnice koje život znače“.
U mojoj kući ne možete da čujete svađu dece oko igračaka.
Ubeđivanje ćerke jedinice da je vreme za popodnevnu dremku, sigurno je lakše od obavljanja iste obaveze sa većim brojem mališana. Oni svakog trenutka mogu da se urote protiv vas, mislim da to ne bih mogla da podnesem.
Kada bude tražila kućnog ljubimca, moja ćerka će biti poražena u porodičnom glasanju. Da imamo više dece, suprug i ja bismo morali bismo da smišljamo druge metode i izgovore zbog kojih ono što žele nije moguće.
Mislim da jedan pubertet mogu da preživim.
Ukoliko odlučimo da putujemo avionom, ne moramo da se razdvajamo tokom leta. Tri sedišta su više nego dovoljna za našu malenu porodicu.
Nikada se neću naći u situaciji da biram između gledanja školske predstave ili odlaska na dečiju utakmicu. Mogu da učestvujem u svakom delu njenog života i moja devojčica nikada se neće osetiti zapostavljeno.
Svet će moje uplakano lice moći da vidi na maturi moje princezice i to se, takođe, dešava samo jednom u celom životu.
Međutim, ništa od ovoga mi nije bitno. Odrekla bih se svih navedenih privilegija, samo da dobijem još jedno dete.
Postoje oni ljudi koji su sigurni da ne žele više od jednog deteta, kao i oni kojima haos i konstantna dečija graja prija. To je njihova zamisao savršene porodice.
Ja sam neko ko ne pripada ni jednima, ni drugima. Moja vrsta je specifična. U istom trenutku mogu da se smejem i da plačem kada razmišljam o sreći koju prouzrokuje moja ćerka jedinica, ali i koliko bi tek naša kuća bila vesela sa više dece.
Tokom života, imamo dve opcije. Možemo da pobedimo ili izgubimo i naučimo da živimo sa tim. Prema tome, kao što sam i na početku rekla, moja malena porodica je sve što sam uvek želela.
Izvor: Luftika
