Eto ga opet ono doba godine. Krevet u dečoj sobi prepun je letnjih stvari koje su izvađene iz ormana, a zimske iz vakuum vreća traže svoje mesto na polici. Okružena gomilom omalele odeće, shvatam da me u isto vreme stiže sve – i radost što si tako porasla, ali i tuga – pa kad si pre tako porasla!? Ti trenuci kada se pakuje odeća koju deca više neće nositi najslikovitiji su prikaz neumitnog toka vremena. Tad shvatam koliko brzo sve prolazi, a oni pred mojim očima rastu, čini mi se preko noći. Pa čekaj, nema ni godinu dana da sam ti kupila ovu haljinu, a sad već ne može ni kao tunika da prođe!
Svaki taj trenutak ispuni me emocijama i uvek osećam kao da sam toliko toga propustila. Iako sam sve vreme tu.
A opet, bilo je dovoljno samo da trepnem i da shvatim koliko je sve prolazno. Uvek u trci da nešto stignemo. Da dođe prvi korak, prva reč, prvi zub, prvi dan vrtića, pa onda škole. A ne shvatamo da zaboravljamo druge, mnogo važnije prve stvari. Prvi put kad si me pogledala u oči i nasmejala se. Prvi put kad si posegnuo za mojom rukom. Prvi put kad si mi poleteo u zagrljaj kad sam došla po tebe u vrtić. Prve cipelice… Njih i dalje čuvam. I njegove i njene.
A podsećaju me na te prve dane kad nisam znala baš ništa. I kad je bilo tako teško znati da li radiš pravu stvar. I koliko god to suludo zvučalo, baš me te cipele podsećaju na taj period kad sam se osećala nesigurnije, a opet snažnije nego ikad u životu. I zato ih čuvam. Jer kad ih uzmem u ruku, kao da se na trenutak vratim u to vreme.
Jednog dana, znam da ću spakovati i poslednju “bebeću” stvar. Duda, flašica, stolica za hranjenje. To će značiti da više nemam bebu, već dete. Decu. Koja će polako rasti u tinejdžere. A tinejdžeri u odrasle ljude. I onda više neću morati da pakujem svu tu odeću koju su prerasli i neću morati da razmišljam gde ću sad sa svim tim stvarima. Sve do onog pakovanja kad im budem pomagala da sve svoje stvari spakuju jer odlaze u novi život. Svoj život. Tada, znam, sve ono što me sad čini nervoznom i umornom, sve noći bez sna, svi tantrumi i svađe zbog nereda u kući, sve ću to poželeti da vratim. Makar na trenutak.
Jer, tako će brzo proći, znam.
Ali, danas nije taj dan. Danas samo pakujem bodiće u broju 86 jer odavno već nosiš 98. Možda za neku drugu bebu koja će doći, ako bude suviše teško da gledam kako bebeće stvari nestaju iz mog života. Možda samo za neki kišni dan u budućnosti kad budem poželela da zavirim u uspomene.
I dok prerastate obuću i garderobu, igračke i mnoge druge stvari, teši me to što znam da, koliko god izrasli, ne možete nikad da prerastete moju ljubav.
Izvor: Zelena učionica
