U tom zecu grmi lež! „Nemaj brige, idem ja da držim stražu“, tešim je. „Evo, uzimam dvogled i čim na puškomet nekog spazim, odmah ih krijemo. Ako ja ne vidim, zalajaće Maša.“ Gleda ona mene, gleda… majčinskim pogledom: „C-c-c, e blago njima s tobom!“, poentira uz kobajagi osmeh neodobravanja, a i ja se smeškam jer mi se izgovorena poenta baš dopada. Znam je, i u njoj još katkad poskoči ono detence što je s prozora gde su se hladile, prevrtalo šerpice s grizom mlađoj braći. I odem da držim stražu – nasred bare. A stvarno nije naišao niko.
Samo to još nije kraj avanture. Trebalo je nekako prvo meni držati stražu, pa kad česma u dvorištu obavi zadatak, i njih prokrijumčariti iza kuće da se crevom (jer za njih trebaše šmrk) spere sad već sasušeno blato. Taj zadatak je upola bio lakši jer su pred mamom već ofirani, ostao je samo tata. A on sedi pod divljakom i misli duboke misli.
Kako starost navire, sve češće priča o svom teškom poratnom detinjstvu. Veći deo tih ćopićevskih priča slušam prvi put, da li nisu bile pričane jer su se dečje uši štedele ili su tu decu te uši bolele za te priče, ne znam – tek sad ih volim i smatram ih dragocenošću. On je, dakle, zamišljen tip, pa ćemo lako. Međutim, mogla bi njemu dobro organizovana trojka da prođe iza leđa neprimetno, ali ne i Maša! Maša je naše pašče. (Onima koji smatraju da je „pašče“ nekakva pasomrzačka reč, kratko pametovanje: reč pas i reč psovati imaju isti koren, u slobodnom objašnjenju psovanje mu dođe lajanje. Rečnik srpskog jezika ne beleži pogrdno značenje reči „pašče“ osim kada se upotrebi za čoveka, isto kao konj. Prema tome, to pripisano pogrdno značenje je samo plod mašte onoga ko je na to pristao. Istina, značenje se vremenom pomera, ali ja hoću da ga vratim na bolju stranu i zato mi volimo i kuče koje je izvedeno od kuje i kučke, i pašče od psa).
Da se vratimo tati i Maši. Od slika iz detinjstva, posebno je upečatljiva ona kad sestra i ja ulovimo tatu kako se igra s kerom. Istog časa, on skače: „Beži tamo, šta me napadaš, daću ja tebi!!“ i nastavlja o tome kako sad opet mora da pere ruke jer su paščad pogana (tad je i to bila korektna kvalifikacija, čak se detetu tepalo: poganijo jedna – radi uroka indeed). E taj moj tata tako i danas. S tim što sad ima tih prskalica protiv raznih poganosti pa je u pogledu celodnevne igre unuka s Mašom opušteniji. Bilo kako bilo, tek eto i njega i gle – odmah i otvoreno staje na Mašinu stranu, izražavajući krajnje saosećanje prema njoj što su joj bezobraznici nešto tako priredili. A priredili su da joj se samo oči od blata vide. Donosi odnekud koritance u kome su sitna deca kupana i sav se predaje spasavanju Maše. Kao i drugi najbolji momenti kojima je taj dan bio krcat, ni ovaj, razume se, nije dokumentovan.
Kad su svi bili suvi, čisti i mirišljavi, dao mi je nekoliko kratkih roditeljskih napomena, o tome da se mi nismo igrale u bari kad smo bile male i da valjda i ja mogu svojoj deci pružiti nešto više. „Šta, tata, a šta, aštatašta?“ U svoju odbranu rekoh da je to drugačije blato od onog kad je on bio mali, sad je to teška ekskluziva i da to ne može baš svako da priušti. Razumeo je: „Vremena se menjaju – sve isto ostaje.“ Bogte, ovde sve Harms do Harmsa!
Mamu sam još jednom uverila da nas niko nije video, uživo. Posle smo je terali da nam priča o onim šerpicama. I otišli na spavanje. A na putu do spavanja… nebo je bilo lepo, vedro i zvezdano (ne počinjati ovako pismene sastave). Našao se tu neki ćilim, pa smo malo prilegli da poletimo. Neko je video gitaru, neko broj četiri, neko kolica iz marketa. Samo, za ovu ekskluzivu moji mama i tata ne znaju. Ne moraju roditelji da znaju baš sve što deca rade. Tako i ja ne znam da su mi malo kasnije maznuli telefon i ispod pokrivača igrali igrice. Ma kakvi – bio je to kikot onog kućnog duha što nam rasparuje čarape.
Hvala deci moje babe i dede i, volela bih, očevima moje unučadi što su mi priredili događaj sa letnjeg raspusta koji se pretvorio u nezaboravan doživljaj!
DOZIVLJAJ SA LETNJEG RASPUSTA