U drugoj fazi, kod kognitivnog razvoja u dece, u svom programu koristite zagonetke. Možete li da nam pojasnite razloge ove metode i navesti primere?
– U drugom delu programa učimo ih da povezuju informacije i razvijaju inteligenciju. Učimo ih da misle. Imam jedan slikoviti primer. Godinama već održavamo NTC kampove na kojima učestvuju deca od četiri do dvanaest godina. Imao sam grupu dece od četiri do pet godina i njima postavio jednostavno pitanje.
„Ispred čega u stanu svaki dan stoje mama i tata i gledaju u to? Obično se nalazi na zidu. Obično više mama nego tata“.
Dečji odgovori bili su: TV, tapeta na zidu, slika, prozor…
Tek kad sam rekao da roditelji obično gledaju u to ujutro pre posla, rekli su tačan odgovor – ogledalo.
To je jako interesantno, zašto dete koje zna za ogledalo ne zna da odgovori na ovo jednostavno pitanje? Zato što ih niko nije naučio da misle!
Od deset današnjih najtraženijih zanimanja u svetu, njih sedam ili osam nije postojalo pre desetak godina. To znači da moramo pripremiti decu za poslove koji još uopšte ne postoje. To je funkcija škole i obrazovanja, vrtića i roditelja. Zanimanja poput daktilografa ili radnika na pokretnoj traci nestaju, njih će zameniti roboti i kompjuteri. Čitava Evropa je zbog lošeg obrazovnog sistema u problemu, stagnira, jedini ko napreduje je Istočna Azija, jer oni uče decu da misle i povezuju informacije, a to se vidi po PISA testovima koji mere funkcionalno znanje.
Dakle, vi svesno radite na toj školi budućnosti?
– Sećam se kad smo počeli s predavanjima pre deset godina u Ljubljani, jedna kolegica koja se tamo našla, inače profesorka psihologije učenja, pitala me je: „Kakvo je ovo učenje kad se deca stalno smeju?“
Odgovorio sam: „Pa ako mene pitaš, to je najbolje učenje. Oni misle da se igraju, a zapravo su naučili sve što smo prošli na času“.
Da, to je koncept škole budućnosti, da deca misle, da se smeju i da usput nauče to što smo radili. Mogao sam da im držim lekciju, izbacujem informacije, tražim od njih da ih zapamte i sledeći put da im dam test, ali tako se ne uči.
Koliko vaš program pomaže deci da budu srećna bića i kao odrasli ljudi?
– Nisam psiholog, ali mogu da kažem nešto o tome jer celu jednu deceniju pratimo decu. Učimo ih da misle i da povezuju informacije, da lakše nauče gradivo u školi, da ga bolje upamte. Kolege psiholozi su istražili – deca kroz NTC dobiju samopouzdanje, a ono je ključan faktor za budući, srećniji život.
Kad dete ima samopouzdanje u školi je srećnije, opuštenije i nema strah od odgovaranja. Ne poznaje stres pred kontrolni ispit. Lako pokazuje svoje znanje jer ga je dobilo kroz igru. Učenje je igra!
Da li tu ustvari leži greška evropskih obrazovnih sistema?
– Reproduktivno učenje je osnovna greška naših obrazovnih sistema. Predajem od Norveške pa sve do Grčke i svi koriste reproduktivno učenje. Neki ga pomalo smanjuju, neki su izbacili klasično ocenjivanje, učenje pesmica napamet i slično. S time se slažem, jer kao što sam već napomenuo, učenje napamet izaziva stres.
Uzmimo za primer stih iz jedne pesme koji glasi: ‘Mene moja duša boli’. Zamislite sada tu čitavu apstraktnu pesmu koja se sastoji od dvadesetak sličnih stihova. Ja od dece tražim da stih nacrtaju jer tada će ga bolje zapamtiti. Slika se pamti petsto puta bolje nego tekst, a crtajući ga, deca će naučiti da obrade informaciju.
Vraćamo se na početak razgovora – izumiru zanimanja u kojima ne treba da se misli. Naš posao je da pripremimo decu za budućnost.
U kakvoj su vezi slon i broj 14?
Na predavanju postavim zagonetku deci, a ona se sastoji samo od pojma „slon“ i broja četrnaest. Niko baš na prvu ne zna kako su ta dva pojma povezana, a moraju da ih dovedu u logičnu vezu. Tada kreću njihovi odgovori: „Pa možda slon živi četrnaest godina, možda je mladunče toliko kilograma teško, možda su surla ili kljove četrnaest metara duge…“
Nakon svakog odgovora, niko ih ne osuđuje, mogu da kažu šta god žele, slobodno otvaraju raspravu, svi se javljaju, bez straha. Nije meni najvažniji odgovor već put do njega. Da deca na tom putu povezuju informacije, slušaju druge, da daju svoj zaključak, ideju koja čak i nije moguća.
Pre četrdeset godina, kada bi učenik učitelju rekao da su slonove kljove duge četrnaest metara, dobio bi odgovor: „Kakva je to glupost, to nije tačno, ustani, to zaslužuje negativnu ocenu“. Dete se nakon toga od straha neće javljati. Upravo toga se treba osloboditi.
I da, rešenje je – u surlu stane četrnaest litara vode, rekao je dr Rajović.
Izvor: Zadarski.hr / Yumama
