Kejti Anderson je mama kojoj je dosadilo da bude dežurni tragač za zagubljenim stvarima u svojoj porodici. Roditeljski sajt Babble objavio je njeno “protesno pismo”
Mame imaju mnogo funkcija – mi smo učiteljice, tešiteljke, medicinske sestre, savetnice i menadžeri (da navedem samo nekoliko). Uglavnom, uživam u raznovsnim poslovima koji dolaze u paketu sa materinstvom. Međutim, za jednu funkciju se nisam prijavila – a to je “pronalazač zagubljenih stvari.
Izgleda da moja porodica živi u zabludi da će svaki put kada nešto ne mogu da nađu, mama uskočiti da reši problem. Rančevi, domaći zadaci, hrana, omiljeni pokrivači i patike… koliko samo patika. Nakon što ovlaš pogledom potraže ono što im nedostaje, odmah osete potrebu da od toga naprave moj problem. Ne znam ni sama koliko sati sam provela igrajući se detetktiva da moja porodica to ne bi morala da radi. I sad je dosta!
Delimično sam i sama kriva. Jednom sam se našalila sa mužem da sam “menadžer domaćinstva”. Zapravo, to nije daleko od istine. Pošto nisam zaposlena vodila sam računa o svemu u vezi sa kućom. Išla u nabavke, planirala obroke, plaćala račune. Radila sve kućne poslove i brinula o deci. I logično, čim nešto nije bilo moguće naći, očekivalo se da ja možda znam gde da tražim.
Međutim, u poslednje vreme sam usvojila novu taktiku. Čim me neki od starijih sinova upita gde su mu cipele, izvratim mu pitanjem: “Zašto bih JA znala gde su tvoje cipele? To su TVOJE cipele, zar ne?”.
Isto tako, kada me muž pita gde se nalazi određena hrana, samo mu kažem “U frižideru.” On izgleda očekuje da će ga ono što traži zaskočiti samo, čim otškrine isti.
Jedini član porodice koji ne reaguje na moj novi pristup je moj dvogodišnji sin. “Dinosaurus!” zahteva on. Kada ga pitam gde je igračku ostavio, zahteva još glasnije, misleći da ga prvi put nisam čula. Ne ostaje mi ništa drugo nego da mu pomognem da ga nađe i sačekam da poraste još malo da ga naučim da bude odgovoran za svoje stvari.
Da budem iskrena, još se dešava da se ukjučim u potragu za nečim, najčešće onda kada kasne u školu. Međutim, sada tražim da prvo provedu razumnu količinu vremena u samostalnoj potrazi.
Majčinstvo se sastoji od kompromisa, ali moja porodica mora da nauči da ja nisam detektiv kome mogu da dodele slučaj nestalog ko-zna-čega kad god im se ćefne!
Izvor: Detinjarije.com
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: RODITELJSTVO
Problem današnjih roditelja je što brkaju dečja prava sa privilegijama
Piše: Nikolina Milosavljević U svom radu sa klijentima često sam nailazila na situaciju da roditelji ne znaju šta je ono na šta dete ima pravo, a šta je ono što...
Postalo je tabu ponašati se prirodno u društvu svog deteta
Koliko me žalosti nedostatak saosećanja i responsivnosti prema deci, autoritarnost naročito prema bebama i todlerima (oprostite na psovci), isto toliko me pogađa i permisivnost – nepostavljanje očekivanja ponašanja, naročito kako...
Roditelj u virtuelnom dobu je sve zbunjeniji i neodlučniji
Autor: Katarina Đorđević Nekada se znalo: glavni „savetnici” u vaspitanju deteta bile su babe, tetke, strine i iskusne komšinice, a u slučaju komplikovanijih vaspitno-zdravstvenih dilema konsultovan je i – doktor...
Dirljiva majčinska priča o svim prednostima i manama porodica sa jednim detetom
Piše: Tamara Obradović Svoju porodicu posmatram kao harmoničan, savršeni skup – suprug, ćerkica i ja. Samo par meseci nakon porođaja shvatili smo koliki je bila blagoslav za nas. Brzo smo...
Nema komentara.