A sve što je Zmaj imao i umeo najdirljivije se ostvarilo u onome što je pevao srpskoj deci.
Najpre je sam čin bio značajan.
Tragajući za čistotom, dobrotom, bezazlenošću i bezbednošću, osetljiv i ranjiv, Zmaj se obreo među decom. Među najmanjim ljudima, sa najmanje razloga i mogućnosti da budu zli.
Tu je Zmaju bilo dobro, kao među najbližim rođacima.
Ogrejao se, ohrabrio i zapevao o slatkim dražima velike dečje dokolice. Malo za decu, malo o deci, najviše za svoju umornu i otrovanu dušu, kao da se iz tuđeg sveta vraćao u svoj jedini pravi zavičaj.
Zmajevo otkriće deteta, njegova apoteoza detinjstvu, značajan je datum u istoriji naše kulture, dragocena demokratska tekovina.
Među nogama vojnika i političara obrela su se Zmajeva deca, proširujući granice i prava detinjstva.
Otkriti detetu da je dete, nagovoriti ga da bude dete, učiti ga da voli što je dete, sve je to bio još jedan, novi vid ispoljavanja dobrote prema čoveku i onima koji će uskoro i sami postati ljudi.
Zmajeve glasne i vedre životne proklamacije praskale su i još prašte našim duhovnim i životnim prostorima, rasipaju raznobojne ikre, praznujući život.
Naša književnost ne zna za pesnika koji se umeo tako iskreno radovati kao Zmaj i tako čisto i radosno izražavati tu lepu i detinjastu radsot.
Zmaj je pevao, nije pisao.
Nije se obraćao čitaocima već ljudima i nije pripadao literaturi već životu. On je, kao svi veliki pisci, pisao istoriju svoga naroda. Njegovo delo nije se dogodilo u književnosti već na širokim prostorima našeg duhovnog i društvenog preobražaja.
Zmaj, to nije nekoliko odabranih pesama. Zmajeve pevanije i pevanija nameću se svojom ukupnošću.
Nadamo se da će to delo sve manje ocenjivati ljubitelji poezije, a sve više pravi znalci kakvu i koliku duhovnu energiju emituje Zmajevo delo.
Velika je Zmajeva zadužbina. Još je topla ona žiška koju su Zmajevi potomci u detinjstvu dobili na dar. Ona greje i osvetljava i naše uspomene i naše sadašnje pokušaje da mislimo.
Veliko izdanje Zmajeve Pevanije, crvenih korica, sa zlatotiskom, video sam prvi put kad sam imao sedam godina, u kući naših prijatelja Prečana, u Subotici. Ležala je sama, na malom stolu u sredini sobe. Učinilo mi se da je knjiga sveta, da u njoj piše nešto važno o svima nama.
Vlasnici te knjige bili su dobri, mili, vedri i gostoljubivi. Verovao sam da to ima veze sa velikom crvenom knjigom. Da takvima mogu postati svi kojima je Zmajeva knjiga najlepša stvar u kući.
Izvor: Dušan Radović, „Na ostrvu pisaćeg stola“
Na ostrvu pisaćeg stola
„E, da sam onda, pre četrdeset godina, znao da ću postati pisac, da će me deca učiti u školi… Da ću morati da pričam i objašnjavam svoj život i pisanje… Da sam to onda mogao znati, drukčije bih živeo, drukčije se ponašao i više bih pamtio.Ja to tada nisam znao, a sad je verovatno kasno da se nešto popravi.
Kako je o Radoviću rekao Matija Bećković: „Mnoge projekte je napuštao i ostavljao nedovršene. Odustajao je na samom kraju i počinjao ispočetka sa novim planom. Nikad ništa nije krpio i presipao, ni preuzimao iz prethodnog rukopisa. Hteo je da sve bude svoje i samorodno.”
Iza Radovića ostalo je mnogo rukopisa, intervjua, izjava, eseja, govora i predgovora koji su, zajedno sa starim fotografijama, udruženi u ovoj knjizi.
Izdavač knjige je Booking. Više informacija možete pronaći na adresi www.bookingknjige.com.
