Biologija je „grm u kojem leži zec“
Međutim, daleko od toga da postoji razlog za stvarnu zabrinutost. Introverzija nije nikakva boljka koju treba lečiti, niti kakva mana koju treba iskoreniti. Introverti i ekstroverti jednostavno funkcionišu na različit način, a razlog tome je biološke, ili konkretnije, neurofiziološke prirode. Pogledajmo, dakle, u čemu je stvar.
Teorija Hansa Ajzenka pruža objašnjenje biološke pozadine. Naime, prema Ajzenku, osobe koje identifikujemo kao introverte, odlikuje, najgrublje rečeno, viši nivo moždane pobuđenosti ili pripravnosti, u poređenju sa osobama koje se klasifikuju kao ekstroverti.
To u prevodu znači da introverti upijaju više informacija iz spoljašnje sredine, i iz toga se razloga brže zamaraju. Zbog toga je introvertu potrebno da izvesno vreme provede u samoći. Komunikacija sa mnoštvom ljudi i društvena događanja jednostavno crpe energiju introverta. Da li, to, pak znači da su introverti predispozicionirani da budu usamljeni ili neuspešni? Ima li jedan ekstrovertan roditelj razlog za ovakvu brigu?
Razbijanje mitova o introvertima
Na prvi pogled, zaista može delovati kao da postoji osnova za zabrinutost. Ona, međutim, biva otklonjena jednom kad se otklone i glavne predrasude koje obično prate introverte. Pođimo, dakle, redom.
To, što je introvertima neophodno vreme koje će posvetiti samima sebi, ne znači da su u pitanju korenito nedruštvene osobe, ili da su mladi introverti nužno potencijalni mizantropi. Naprotiv, jedan će introvert vrlo rado diskutovati o temama koje ga istinski zanimaju, nađe li samo pravog sagovornika. Njega samo zamaraju kurtoazna ćaskanja i površni odnosi. Nasuprot tome, introverti teže dubini u ljudskim odnosima, i sledstveno, imaju nekoliko stvarno bliskih prijatelja.
To što je osoba introvertna, ne mora da znači da je istovremeno i stidljiva, ili da poseduje neku vrstu anksioznosti. To već jesu problemi, sa kojima je moguće izboriti se, ponekad uz konsultacije sa stručnim licem.
Konačno, to što takmičarski ustrojena ljudska stvarnost u kojoj se zahteva stalni socijalni angažman (narodski rečeno, da se osoba „bori za sebe“), predstavlja, naoko, ne-fer startnu poziciju za introvertnu decu, nikako ne znači da će ona voditi neuspešan život. Naprotiv, poznato je da su mnoge slavne istorijske ličnosti, umetnici, ali i lideri, bili ili jesu introverti.
Prema tome, jedan ekstrovertan roditelj zaista nema razlog za brigu da će mu dete biti društveno odbačeno ili neuspešno, ukoliko je samo introvertno.
Zlatna pravila vaspitanja introverta: upustvo za roditelja ekstroverta
Čime, dakle, jedan ekstrovertan roditelj treba da se rukovodi kada vaspitava jedno introvertno dete?
Ključ je, naravno, pre svega u razumevanju. Kada ekstrovertan roditelj razume da njegovo introvertno dete jednostavno funkcioniše na različit način od njega samog, tj. da mu prija nešto drugačiji životni tempo, tada i neće pokušavati da ga učini srećnim na svoj način, odnosno, tražiti problem tamo gde ga nema. Drugo bitno pravilo jeste pronaći meru u ohrabrivanju i podršci, tako da to ne postane nametanje ili prisiljavanje.
Drugim rečima, roditelj bi trebalo da se uzdrži od preteranog iskazivanja želje da se njegovo dete više socijalizuje, ili da više istakne svoje sposobnosti i talente u javnosti, ali da pruži podsticaj i ohrabrenje kada se ono samo odluči za tako nešto. I konačno, za jednog ekstrovertnog roditelja ovo, makar u početku, znači dosta strpljenja.
A šta ukoliko mali introvert naiđe na nerazumevanje od strane nastavnika i drugih lica koji učestvuju u njegovom vaspitanju? Kako bi roditelj, kao primarni vaspitač i zaštitnik, onda trebalo da postupi?
