Uklopi se, stisni, čučni i zažmiri!
U kolonu da si stao, tiho i umiri se, dijete, još si tabula raza.
Šta ćeš biti kad porasteš?
Mama, bit ću parafraza automata oko sebe. Gledaj – svi su isti, komadičci artefakta što ga društvo bistro smisli.
U školi su me rekli propisno odgojit’, i mene i drugare da nam na pamet ne padne usudit’ se izdvojit’ kad postanemo vel’ki. Samo trebam bit’ redovit, slušat’ i usvojit’ ono što me uče i što pogledam na telki.
Socijalizacijom ću izgradit’ pseudo karakter, moje stvarno ja će nestat’ – nalijepit’ ću mu flaster. Živjet ću za tuđe projicirane snove – za mamine, za tatine, za ujakove. Živjet ću u vaakumu lažnog identiteta, u izbrisanoj razlici sebe i svijeta. Mislit ću da mislim svoje misli, živim svoja uvjerenja, da su moje želje moje, da moji snovi odavna postoje kao stvarnost.
A najveća postat će bizarnost kad shvatim da vrijeme ne mogu da vratim, da afirmir’o sam kameleona u sebi i da ponovo mogu birat’ sve izabr’o ne bi.
Hej, pa ja sam živio u odmani da znam gdje idem, što želim i kakav sam. A sve je bila utaja oso bnog ja u zamjenu za ispunjena neka tuđa očekivanja. Ja sam kao i mnogi samo jedan od onih koji se utopio u masi istih. Tol’ko sam im post’o prepoznatljivo sličan da je pojedinac u meni prest’o bivat’ ličan.
Mene nema, pojeli su me kulturni obrasci – anatema mog života ostati će ostaci jednog neproživljenog postojanja na rešetkama straha da me ne prihvati društvo, da se ne prepadnem mraka usamljenosti.
Pa i po cijenu toga da izgubim sebe.
Na kraju, post’o sam k’o svi – baš takav – jednolično isti. Komadičak artefakta što ga društvo bistri.
Tekst: Ena Rajić
Izvor: YouTube/Ena Rajić
