Dete počinje odustajanjem od izražavanja svoga osećanja, a završava odustajanjem od samoga tog osećanja, kaže čuveni psiholog Erih From.
Suzbijanje spontanih osećanja, a time i razvoja istinske individualnosti započinje veoma rano – u stvari najranijim vaspitanjem deteta. To ne znači da vaspitanje neizbežno mora dovesti do suzbijanja spontanosti ako je pravi cilj obrazovanja podsticanje unutrašnje nezavisnosti i individualnosti deteta, njegova razvitka i integriteta. Ograničenja koja takvo obrazovanje možda mora da nametne detetovu razvitku jesu samo prolazne mere, koje uistinu potpomažu proces razvitka i ekspanzije. U našoj kulturi, međutim, obrazovanje odviše često ima za posledicu isključivanje spontanosti i zamenjivanje originalnih psihičkih činova pridodatim osećanjima, mislima i željama. (Pod originalnim ne razumem to da se nekom drugom jedna ideja nije ranije javila, već ti da ona nastaje u pojedincu, da je rezultat njegove vlastite aktivnosti i da, u tom smislu, predstavlja njegovu misao.) Uzmimo jedan donekle proizvoljan primer: jedno od najranije suzbijanih osećanja jeste osećanje neprijateljstva i nedopadanja. Pre svega, većina dece je, u izvesnoj meri, neprijateljski i buntovnički raspoložena, što je posledica detinjih sukoba sa okolnim svetom, koji teži da spreči njihovu ekspanzivnost, a kome ona, kao slabiji protivnik, obično moraju da se povinuju.
“U našoj kulturi, međutim, obrazovanje odviše često ima za posledicu isključivanje spontanosti i zamenjivanje originalnih psihičkih činova pridodatim osećanjima, mislima i željama.”
Jedan od osnovnih ciljeva procesa obrazovanja jeste uklanjanje te oprečne reakcije. Metodi su različiti; oni idu od pretnji i kazni, koje zastrašuju dete, do tananijih metoda potkupljivanja ili “objašnjenja”, koje zbunjuju dete i primoravaju ga da odustane od neprijateljstva. Dete počinje odustajanjem od izražavanja svoga osećanja, a završava odustajanjem od samoga tog osećanja. Uporedo s tim njega poučavaju da suzbije svesnost o neprijateljstvu i neiskrenosti drugih; ponekad to nije sasvim lako, pošto su deca kadra da zapaze takva negativna svojstva u drugih, a ne daju se tako lako zavarati rečima kao što obično čine odrasli. Njima se, ipak, neko ne dopada, iako za to “nemaju jak razlog” – sem veoma jakog razloga što osećaju da iz te osobe zrače neprijateljstvo ili neiskrenost. Ova reakcija se ubrzo sprečava; detetu nije potrebno mnogo vremena da dospe do “zrelosti” prosečne osobe i da izgubi smisao za razlikovanje pristojne osobe od nitkova dok god ovaj ne učini nešto bezočno.
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: REČ STRUČNJAKA
Imala je sve petice, ali mama je primetila da se ne smeje
Piše: Snežana Golić, pedagog Kao mala bila je dobro dete. Nije vikala u ulazu, slagala je svoje stvari, nije gurala i čupala vršnjake, delila je igračke, trčala je oprezno. Na...
Slikamo đačke knjižice, diplome, dižemo kredite zbog dečijih rođendana…
Psihoterapeutkinja Vahida Đedović, poznata i kao “doktorka za ljubav”, bila je gošća “Novog dana” na televiziji N1, a govorila o deci kao “statusnim simbolima” i o tome kako roditelji deci...
Kako najlakše da uništite svog adolescenta: Tipovi roditelja u ključnom periodu odrastanja deteta
Piše: Sanja Dutina Dragović, Psihobrlog Vaspitavati i odgajati dete od dve godine i adolescenta nije isto. Svaka razvojna faza je podjednako važna i nosi jedinstvene izazove i za decu i...
Kad su mama i tata narcisi: Porodice kao drveće koje je istovremeno i lepo i trulo
Piše: Marica Stijepović, Psihobrlog U knjizi Narrative Therapy: Making Meaning, Making Lives autori prespituju koncept moći u psihoterapijskom odnosu, diskutujući Fukoov stav da je znanje, kao i slika o sebi, neodvojiva od ovog koncepta....
1 komentar.