Govorite li ružno o deci u njihovom prisustvu?

Ako niste sigurni da li ono što govorite negativno utiče na dete, upitajte se kako biste se osećali kad biste slučajno čuli da neko o vama tako priča.

Postoji jedna neverovatna navika: o svojoj deci govorimo najsurovije iskreno, ne shvatajući da mete naših uvredljivih komentara slušaju svaku našu reč.

Možda ste baš sada rekli: “Meni se to nikad ne dešava.” Možda. A možda i ne. Kako ja mislim, vrlo verovatno ćete se prepoznati bar u jednom od primera koji slede.

Stavljajući na traku na kasi kutije žitarica, pakovanja grickalica i viršli, uznemirena majka dramatično se obraća kasirki. “Još samo jedna nedelja do letnjeg raspusta, a onda će deca biti kod kuće čitav dan. Već ih čujem kako se svađaju! Ne znam kako ću preživeti narednih nekoliko meseci! Hoćete li da kupite dvoje dece za male pare?” Kasirka se smeje i odmahuje glavom. “A, ne, hvala. Imam svoju decu! Znam o čemu govorite! Ne mogu da dočekam septembar!” U njihovom naizgled neobaveznom, bezazlenom časkanju, nijedna nije primetila dvoje dece koja stoje u redu iza svoje majke i slušaju svaku izgovorenu reč. Nijedna nije primetila par malih oborenih očiju niti nervozno nakašljavanje.

Stavite se, na primer, u Amirovu kožu dok ulazi u kuću posle napornog dana na poslu. Njegova razdragana deca trče da zagrle tatu, ali mama ga presreće pre njih. Tada počinje svakodnevna kuknjava. “Tako sam srećna što si stigao. Potrebno mi je pet minuta mira i tišine. Deca su me izludela danas! Abdi i Šejda su kao divlje životinje. Potukli su se u dnevnoj sobi i oborili saksiju. Arija se ponaša kao da ima dve godine – pada u histeriju zbog svega i svačega. Mašina za veš se opet pokvarila a moram da operem brdo njihove garderobe…” Bez reči i na vrhovima prstiju, troje obeshrabrene dece odlaze u dnevnu sobu i uključuju televizor.

1 2 Sledeća strana

Podeli tekst: