„Šta da radimo? Kad oni traže…“

Izvinite što sam udarila u javnu grdnju, ali pošteno govoreći prevršilo je meru. Previše je primera kako odrasli odgovornost za detetovu dušu prebacuju na isto to dete…

Jednom sam prisustvovala raspravi između mog poznanika sveštenika i jedne žene koja je deci puštala sve redom crtane filmove i kupovala im sve redom igračke jer „ali oni traže…“. On ju je pitao:

-A ako sa petnaest godina budu tražili novac za heroin, da li ćete im i to dati?

-Ne zamenjujte teze, to je nešto drugo…

„Previše je primera kako odrasli odgovornost za detetovu dušu prebacuju na isto to dete…“

-Kako drugo? Obe stvari su štetne. Za bebu je smrtonosna jedna kašičica alkohola, a za odraslog mnogo veća količina. Vi u suštini dajete bebi tu kašičicu opravdavajući se da to ipak nije cela flaša! Alkohol oštećuje telo, a taj crtani dušu. A u ovom uzrastu oštećuje je isto kao narkotici u petnaestoj.

Dugo sam razmišljala: otkuda tolika obezvoljenost kod savremenih odraslih? Izdvojila bih tri osnovna razloga. Prvi je najjednostavniji, spoljašnji – navika. Naše starije generacije su naprosto navikle na to da „ako se nešto prodaje – znači da nije loše“. Oni su odrastali u vreme poštovanja standarda i sve je bilo ujednačenog kvaliteta. Tako su oni očuvali uverenje da čim to tu stoji – znači da je bezopasno, da je provereno (skorašnji slučaj kada je dete zadobilo prelom lobanje pošto je palo sa naduvanog tobogana u igraonici u tržnom centru nažalost nije usamljen). Ako se prodaje žvaka – znači da je bezbedna za konzumaciju. Ako se prodaje lutka s krvoločnim očnjacima – pa dobro, nije tako strašno… I do dana današnjeg odrasli ne mogu da shvate da je odavno nastupilo vreme kada duševno i fizičko zdravlje deteta kontroliše isključivo porodica.