Imam troje dece i prihvatila sam da je nemoguće da svakom posvetim potpunu pažnju

Mama troje mališana otvoreno je ispričala koliko joj je bilo teško što ne može svakom detetu da se posveti, kao što je to radila sa prvim. Pročitajte njenu priču.

Nemoguće je svakom detetu posvetiti potpunu pažnju i znate šta – to je sasvim u redu.

Imam troje dece i nekada se desi da za svako od njih poželim da je jedino.

Kada je moja najstarija ćerka bila mala, svugde sam je vodila sa sobom. Kada je malo porasla i naučila da ide na nošu, napravili smo otiske ruku, suprug ona i ja. Kada je krenula u vrtić, dobila je uman i savršen odgovor na svako pitanje koje je interesovalo. Nije bilo ništa važnije od potpunog posvećivanja pažnje Hani.

Stigao je posle nje dečak, Ajzak. Sa Hanom je sve bilo prelako, pa sam pretpostavljala da će biti isto. Međutim, kada posle devojčice dođe dečak, ne može biti isto nikada. Uz to, imao je infekciju uha, malo je spavao i često plakao.

Ipak, naročitu vezu koju sam želela da stvorim sa njim mogla sam dok smo se mazili, ali to je uvek prekidala starija plavušica svojim pričama, napadima besa ili igračkama. Šta se dogodilo sa tim njenim redovnim dremkama? Sa Ajzakom u porodici, Hana odjednom nije nikad bila umorna.

Osećala sam se kao da on ne dobija dovoljno, a nisam imala vremena da mu se potpuno posvetim, jer je i treće dete došlo na svet.

Beni se rodio kada je Ajzak imao svega 15 meseci. Nismo imali previše novca i znala sam da nam je ovo poslednje dete. Imala sam želju da usporim i da uživam u njegovim danima dok je beba. Ipak, to uživanje nije bilo moguće uz dvoje mališana koji neprestano žele moju pažnju.

Na kraju sam počela da odbrojavam do njegovog tećeg rođendana, kada više neće prekidati onih sat vremena televizije koje sam dozvolila starijoj deci.

Sa Hanom mi se ta njena ljubomora nekada činila jako slatkom. Ajzakovo ponašanje je bilo teško, ali sam mislila da je to zbog moje trudnoće i umora. Kada je Beni došao, potpuno sam izgubila strpljenje.

Jednog dana sam punila kadu sa svih troje dece u kupatilu. Krenula sam da skidam Ajzaka, kada je Beni potpuno obučen uskočio u kadu.

“Bendžamine”, uzviknula sam, naglo ga uhvatila za ruku i izbacila napolje. Počeo je da plače.

“Bravo, mama. Tako da se ponašaš prema jednogodišnjaku”, izustila je Hana.

Počela sam da se branim kako nisam ništa strašno uradila, ali nije me slušala. Počela je da grli brata, pa im se i Ajzak pridružio u tešenju. Osećala sam se kao najgora veštica.

Šta mi se to dogodilo?

Godinama sam osećala krivicu što nisam u stanju da pružim našim sinovima jednaku količinu pažnje koju je dobila Hana. Nekada razmišljam kakvi bi dečaci postali da sam provodila toliko vremena sama sa svakim od njih. Sigurna sam da bi bilo mnogo više knjiga, umesto plakanja, guranja, ujedanja.

A ipak, uprkos haosu i agresiji, čini se da naši dečaci izrastaju u pametne, ljubazne, fine i dobre ljude. Kada bih inače videla kako krišom kradu parče jabuke i dele međusobno na sitne komade, ili leže jedan uz drugog kako bi zajedno sisali palac?

Kako odrastaju, postaje mi mnogo lakše da pronađem vreme da sa svakim od njih budem sama, da se prošetamo, odemo na kolače i igramo se.

Vremenom sam shvatila da to što me je mučilo sve vreme nije bilo do njih, već do mene.

Ispostavilo se da, svu onu pažnju koju moji dečaci nisu uspeli da dobiju od mene, dobili su jedan od drugog ili od sestre.

Oni su postali divna deca. Ne divna, savršena. A ja sam napokon shvatila da je ljubav koju sam im pružala i više nego dovoljna.

Izvor: Yumama

Podeli tekst: