Naši roditelji su prvo bili nezadovoljni, govorili su da je štetno rađati toliku decu. Ali je moja žena rekla: mama, tata, sami ćemo odlučiti. Jednom je bilo dovoljno, više nismo razmatrali ovo pitanje. Inače imamo odlične odnose s roditeljima: tast i ja smo uvek išli zajedno na pecanje, tašta je zlatna, pomagala nam je koliko je mogla. Još uvek svi pomažu, hvala Bogu, svi su živi i zdravi.
Pročitajte i: Pravoslavno majčinstvo i više dece: kako ostati psihički čitava
Imamo Povelju od Luškova, medalju «Za ljubav i vernost», «Roditeljska slava». Kandidovali su nas za orden «Roditeljska slava», sad čekamo da nas pozovu kod predsednika. Naravno, voleli bismo da popričamo s predsednikom.
Zahvalni smo prefekturi Severozapadnog okruga Moskve, oni su mnogo toga učinili za porodice s mnogo dece. Dok je prefekt bio V.A. Kozov prvi je od moskovskih prefekata počeo da poklanja porodicama s više dece automobile «gazel». I mi smo tada dobili kola. Uprava nam je pomogla s remontom. S decom smo učestvovali na raznim takmičenjima – kulinarskim i muzičkim. Ali sve je to bilo za vreme Luškova. Kad je došao novi gradonačelnik Komitet za pitanja porodice i omladine pri Vladi Moskve je rasformiran – on se bavio organizacijom raznih manifestacija; mnogo su smanjene olakšice za porodice s više dece. Uvedeno je plaćanje medicinskih usluga (lečenje, zubne proteze itd.). Ali svaka vlast je od Boga, zato ne ropćemo.
U školi se prema nama lepo ophode, vidi se da je naša porodica normalna. I mi smo nekad mislili da su porodice s mnogo dece gladne i vašljive, da prose. A onda smo i sami postali porodica s mnogo dece i eto, sve je u redu.
Galina Viktorovna:
– Ne mogu da kažem da je Oleg bio idealan. Videla sam neke njegove mane, ali je sve ove mane pokrilo osećanje ljubavi. Žena je spremna da sve oprosti voljenom čoveku.
Oleg je vrlo brižan. Trudi se da svega imamo dovoljno. Čak je pažljiviji od mene: za njega je važno da nešto pita decu, da ih nazove, da ih prekontroliše. Pažnja uopšte igra veliku ulogu u porodici. Žena treba da zapaža ono što ima veze s mužem – s njegovim zdravljem i potrebama. Treba na vreme da oseti da mu je potrebna i da bude pored njega.
Pročitajte i: Šest razloga da imate šestoro dece
Imamo 15 dece, ali smo uvek sve sami radili, nismo uzimali pomoćnike. Ako je u porodici sve pravilno raspoređeno, sve će biti u redu. Svako treba da zna svoje obaveze u kući i da ih ispunjava. Jednostavno, treba svima objasniti da drugačije nećemo preživeti, da ništa nećemo uspeti. Najteže je kad deca krenu u prvi razred. Prvaci su još uvek vrlo rasejani, s njima obavezno treba raditi domaći, proveravati im tašnu i t.sl. Sami još uvek ne mogu da se prilagode novim okolnostima. A imamo još i decu koja idu u vrtić, njih takođe treba spremiti ujutru, nahraniti, odvesti u vrtić… I starije devojčice su videle da mi je teško, da mama ne može sve da stigne i počinjale su da pomažu: da same oblače mlađe, da proveravaju prvacima tašne, da rade s njima domaći. One pomažu dobrovoljno, ne molim ih za to. Uopšte, sva moja deca su vrlo svesna: primećivali su da mi je teško, posebno kad bi se rodila beba. Ako vide da dojim idu u kuhinju i sami nešto spreme. Ne znam kako se to postiže. Naravno, treba objašnjavati, ali znam porodice u kojima roditelji objašnjavaju, a decu svejedno treba terati. Ne mislim da to zavisi od vaspitanja. Mnogo se daje po molitvi roditelja.
Da bi se deca pored škole bavila još nečim dodatnim, jedno od roditelja treba to jako da želi. Zato što se neke stvari od prvog do trećeg razreda postižu samo zahvaljujući naporima roditelja. Mislim da su mnoge pobede moje dece – pobede mog muža. Tata je veoma želeo da treniraju, da učestvuju u takmičenjima, na konkursima, vozio ih je, navijao je za njih. Dešava se da deca počnu da izvoljevaju: neću da se bavim muzikom, ispišite me iz muzičke škole. Moramo da ih nagovaramo. Najstarija kćerka nam sad piše: toliko sam vam zahvalna što ste me zadržali u muzičkoj školi. Muž i ja smo se tada veoma sekirali zbog toga što je teramo da se bavi muzikom, kao da je primoravamo, a često je u pitanju samo hir. Dešava se da kod dece nastupe trenuci lenjosti, mrzi ih da rade i tad roditelji treba da ih pohvale, da ih nagovore. Deca će to kasnije ceniti. Naravno, ima raznih situacija, ali naša poštuju.
Pročitajte i: Porodica sa osmoro dece: mi smo to želeli, pa od države ništa i ne očekujemo
Deca ne treba da zaklanjaju supružnicima jedno drugo. Za muža i ženu je veoma važno da ponekad ostanu nasamo. Naša deca su već u dobroj meri odrasla, mogu da nas puste na neko vreme – na nekoliko sati, na jedan dan. Jednom nedeljno muž i ja idemo u tursko kupatilo s bazenom – ujutru, kad su deca u vrtiću i u školi. Toliko čekamo taj dan! Naravno, lepo je i s decom u turskom kupatilu, ali s njima ne možeš da se opustiš. A za roditelje s mnogo dece je korisno da se ponekad odmore.
Često mi ljudi kažu: «Kako vam polazi za rukom da tako dobro izgledate? Uopšte niste izmučeni.» Ali ako voliš decu i muža to ti daje snagu. Lako ti je da voliš one koji te vole. Ako me muž voli, zašto da budem izmučena? Ne patim, na plačem; u porodici svi vide: kad je mami teško, treba joj pomoći. Na našim licima su češće radost i osmeh, zato što pomažemo jedni drugima.
S Olegom Viktorovičem i Galinom Viktorovnom Černjakov razgovarala je Ana Bersenjeva
Foto: Artjom Žitenjov
Sa ruskog prevela Marina Todić
Izvor: Pravoslavie.ru
Pročitajte i: Žene koje rode više dece – sporije stare
