Autorka Ketrin Eplgejt je za ovu knjigu osvojila Njuberi medalju 2013. godine, a od tada još nekoliko nagrada.
Ivan, jedan jedini, bio je gorila koji je živeo u staklenom kavezu tržnog centra u Americi. Dok je bio mali, ljudska porodica gajila ga je kao ljudsku bebu. Kada je porastao i kada mu je postao potreban veći prostor, zatočili su ga u stakleni kavez. Dali su mu televizor, da bi što više ličio na njih. Bio je nedovoljno ljudsko biće, a ni do kraja gorila. Život je provodio posmatrajući ljude kako promiču kraj njega i slikajući. Njegove slike prodavale su se u suvenirnici. Ali njegove misli nisu, a trebalo je. Naučio je tokom godina Ivan da razume ljudske reči, ali razumeti ljudski govor nije isto što i razumeti ljude. Punih 9855 dana živeo je zatočen u staklenom kavezu, nesvestan da nije poslednji gorila na svetu i da se život ne sastoji samo od jedenja banana i slikanja slika koje će vlasnik prodati u suvenirnici. Dvadeset sedam godina nije imao koga da štiti. Samo je posmatrao ljude i ljudi su posmatrali njega i donosio je svoje zaključke o njima. I tako bi to bilo do kraja njegovih dana, da nije naišla Rubi…
Deca će obožavati Ivana zato što je on gorila, a deca obožavaju priče o životinjama. I zato što su tu i Stela, Bob i Rubi.
Odrasli će obožavati Ivana zato što to nije priča o životinjama, već o ljudima. I zato što su tu Džulija i Mak, ali i ljudi poput Maje, zbog kojih je svet lepše mesto.
Tinejdžeri će obožavati Ivana zato što će im on otkriti da razumeti ljudski govor nije isto što i razumeti ljude. I zbog toga što tek treba da zavole druge voleći sebe. Svi zajedno obožavaće činjenicu da je Ivan stvarna ličnost!
Autorka Ketrin Eplgejt je za ovu knjigu osvojila Njuberi medalju 2013. godine, a od tada još nekoliko nagrada. Život je udahnula još nekolicini životinjskih likova: slonici povređenog stopala Steli, koja nastupa svakog dana u isto vreme izvodeći slonovske trikove; uličnom psu mešancu Bobu, koji nema dom, ali je izabrao da mu tržni centar bude dom, a slon i gorila prijatelji i koji nema želju da ga ikad usvoji ljudska porodica i slončetu Rubi, koja je nedavno uhvaćena, a ljudi su joj ubili porodicu. Ivan nema mnogo sećanja na prethodni život, ali Stela ima. Stela pamti život na drugim mestima, srećnijim od ovog i većim. Pamti ljude koji su bili dobri prema njoj, ali i one koji nisu. Pamti bol električnog štapa, ako slon ne izvede trik kako treba. Želi da živi u zoološkom vrtu, jer tamo postoji široki prostor za sve životinje i smatra da su to mesta na kojima se ljudi iskupljuju. Kada je u njihove živote ušetala beba Rubi, život svih počeo je da se menja. Rubi je trebalo od Stele da nauči trikove, ali je bila dete i bila je tvrdoglava. Nije želela da uči i nije želela da izvodi predstave. Strujni štap ju je naterao. Istovremeno sa prvim svedočenjem tom zlostavljanju, Ivan odlučuje da ispuni obećanje dato Steli i da odvede Rubi na bolje mesto, na kom će ljudi biti bolji prema njoj i koje će više ličiti na dom. Nije sa sigurnošću znao kako će u tome uspeti, ali je znao da će to imati veze sa bojama i papirom koje mu je donela Džulija, dobra ćerka domara, umetnica u nastajanju.
A taman je bio naučio da se ne nada.
Pravi Ivan, gorila srebrnih leđa, rođen je oko 1962. u Demokratskoj Republici Kongo, a dve godine kasnije kupuju ga vlasnici tržnog centra u Takomi, u Vašingtonu. Ženka sa kojom je bio, za koju se verovalo da je mladunče iz istog legla, dakle, njegova sestra, uginula je šest meseci kasnije od nepoznate bolesti. Ivan je odgajan kao ljudska beba u domu vlasnika, ali je postao prevelik i opasan za ljudsko domaćinstvo. To je razlog zbog kojeg ga je vlasnik tržnog centra izmestio iz svog doma i postavio u betonsku kocku sa staklenim zidom, kao atrakciju. Možda zbog umirivanja sopstvene savesti, u kavez je ubacio plišane jednoroge i veličanstvene leteće bombone, a nešto kasnije i crno-beli televizor, koji je Ivan često gledao. Ponekad bi mu davao bojice i papir, na koji bi on otiskivao svoj palac, što je prodavano u suvenirnici, na veliku radost kupaca. Njegov kavez još uvek je vidljiv u tom tržnom centru, samo je prozor oblepljen novinskim isečcima o njemu.
Sve ovo dešavalo se pre osvešćenosti o pravima životinja, a 1987. godine, borci za prava životinja organizovali su lokalne proteste, sakupivši tom prilikom potrebnu svotu novca da Ivana otkupe i smeste u zoo-vrt. Tamo je morao iznova da uči kako se gorila ponaša u prirodnom okruženju. U početku nije želeo da se socijalizuje sa ostalim gorilama, već je voleo društvo ljudi. Nakon nekog vremena i treninga, prihvatio je ulogu gorile srebrnog leđa, vođe grupe. Ženke ga, ipak, nikada nisu zanimale i nije ostavio potomstvo. Uginuo je 2012. godine, tokom medicinske intervencije u anesteziji, kao najstariji zatočeni gorila na svetu.
Ivan, jedan jedini je knjiga koja nema ciljnu grupu i koju treba da pročitaju svi, jer su poruke u njoj bezvremene. Najmlađi zbog toga što vole životinje, što vole priče koje životinje pričaju u prvom licu i mogu da se užive u priču iz koje će naučiti kakvi treba, a naročito kakvi ne treba da budu kad porastu.
Adolescenti treba da pročitaju ovu knjigu zbog toga što će ih uvući u razmišljanje o dobru i zlu, čovečnosti i nečovečnosti, lepom i ružnom, a ponajviše će im pomoći u samopreispitivanju, naterati na promišljanja o nekom dubljem značenju i smislu, o svrsishodnosti života, ma kako se beznačajnim činio u nekim periodima, o iznalaženju lepote u malim stvarima, o značaju umetnosti u samoformiranju i oplemenjivanju sebe i drugih.
A odrasli? E oni će uživati možda najviše. Zbog dubokih misli upakovanih u neobičan celofan, jednostavnih istina o kojima se možda i ne razmišlja, nego ih podrazumevamo, a tu su da podsete i upozore. Zbog podsećanja na važnost humanosti i da je čovek čoveku čovek, a ne vuk i da je tako jedino ispravno. Zbog veličanja ljubavi jednih ka drugima, bez obzira na sve različitosti koje su tu da nas zašarene i oplemene, a ne udalje. I zbog toga što ne smemo proživeti život učeći da se ne nadamo i da lepota ne postoji.
Ketrin Eplgejt (1956) je američka spisateljica za decu i mlade. Piše naučnofantastične, avanturističke i fantastične romane. Zajedno sa suprugom, Majklom Grantom, autorka je Animorfsa i brojnih drugih dečjih romana. Za Ivana, jednog jedinog nagrađena je Njuberi medaljom, a takođe je odlikovana Zlatnim zmajem za najbolji roman, kao i brojnim drugim nagradama.
Izdavač: Propolis Books
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: KNJIGE
Za razvoj fine motorike: Poklanjamo vam “Iseci i zalepi”
Svestrani razvoj ličnosti odavno je postaljen kao cilj vaspitanja. Suštinu ovako postavljenog cilja predstavlja zahtev da se omogući svakom detetu da se razvije do maksimuma u skladu sa svojim predispozicijama....
Pismo naučnice Džejn Gudal deci o tome kako su knjige promenile njen život
Draga deco, želim nešto da vam otkrijem - kada sam bila u vašem uzrastu obožavala sam knjige! Naravno, tada nije bilo ni interneta ni televizije, i sve smo učili iz...
Najbolje knjige za decu i mlade u 2018 – godišnja priznanja Knjigoskopa
Blog za književnost za decu i mlade Knjigoskop objavio je svoja godišnja priznanja za 2018. godinu. Godišnja priznanja Knjigoskopa dodeljuju se neformalno i njihova uloga je da skrenu pažnju na...
Danas je Međunarodni dan čitanja naglas!
Mnogi roditelji čitaju naglas maloj deci, ali na žalost, čim ona krenu u školu i nauče da čitaju, prestanu sa tim. Mi roditelji često mislimo da, čim je dete u...
Nema komentara.