Bezbroj puta sam i sama bila primerak u mnoštvu primera oko sebe, onih roditelja koji nisu dorasli tom, roditeljskom, zadatku.
Nas koji ne umemo, koji ne znamo jer nas niko nije naučio kako.
Držimo predavanja, podučavamo i savetujemo. Savetima koje ni sami ne primenjujemo. Lekcijama koje ne razumemo. Ali ih govorimo,
jer i nama su govorili. Jer tako rade roditelji.
“Kaži, sine, istinu”! Pa na tu istinu paljbu raspalimo. “U redu je grešiti, svi grešimo.” A kada nam se greškom pohvale sramom ih počastimo,
onim koji se ne zaboravlja. Ostaje zakopan duboko.
Ljubav ponekad kaznama pokazujemo, onim čuvenim “za njihovo dobro”. Sa cigaretom u ustima govorimo: “Nemoj, sine, da pušiš kad porasteš!”. Njihove treninge sa telefonom u rukama presedimo, zagledani u “tik tokove” koje njima branimo. A onda im guramo knjigu u ruke. Da čitaju, da se opamete.
Iz njihovih usta očekujemo reči od cveća dok iz naših izlazi smeće prepuno psovki. Podučavamo ih praznim rečima, u pokušaju da od njih napravimo “ljude”, one, koje nismo uspeli od sebe samih.
Marija Pejica Petrašević
Izvor: Marija Pejica Petrašević
