Ja ne volim svoje dete

Često nailazim na takve tekstove. Od trudnih žena pa do već rodivših mama, sa deteetom od godinu dana ili sa već odraslim. I… osećam prema njima iskreno poštovanje. Retko koja majka skupi snage da kaže, da ona „ne voli…“. Retko koja žena će se na to osmeliti, između ostalog da prizna samoj sebi… Sećam se da je sličnih tekstova bilo jako mnogo, ali i ja želim da kažem, možda će nekom biti korisno. Kod nas se iz nekog razloga smatra da je majka OBAVEZNA da voli. Instinkti i ostalo. I zatrudnevši, a često i rodivši, ne osećajući te emocije, žena se pogružava glavom u takvo samojedstvo da je to strašno. Upravo u to vreme počinju da se pojavljuju kompleksi, pada osećanje lične vrednosti, ruše se porodice, i da ne pametujem, reći ću o sebi…

Negde pre pola godine, našla sam u sebi snage da priznam da, verovatno, ja nju i ne volim mnogo. Veoma smo želeli dete. Tokom četiri godine smo isprobali sve načine, molili se svetima, posetili sve vračare i gatare… bez deteta smo sebi izgledali kao neka krnja porodica. Ali jednom test i //… I … Neverovatna panika „šta smo to uradili“ i „kako to i zbog čega“… „joj, pa još je rano“… završeno je sa životom, svet će se okreniti naopačke i vode će se izliti… Hodala sam i znala sam da sam trudna, ali ništa nisam osećala, osim straha, i svi su govorili, sačekaj – kada počne da se mrda u stomaku… Zamrdao… Zabavno… u mom stomaku živi opravdanje toga što, ako mi se u 2 sata noći jedu mandarine, znači da treba hitno ići kupiti crnog hleba sa slanim haringama, zato što ću upravo njih želeti sledeće minute…

Onda sam ostala sama, dragi me napustio. (stop!!! Nema potrebe da me opet žalite, sada ne pišem o tome) I jedna od prvih misli je bila… „bez njega mi ne treba dete“ i negde od 30-te nedelje živele smo odvojeno, nekako paralelno jedna pored druge, ja sama za sebe – Marusja u stomaku sama za sebe… Svi su mi govorili – pričekaj, videćeš kada rodiš… Onda 13 sati porađanja i… u principu ništa… briga, nega, dojenje, menjanje pelena, masaže, šetnje, osmesi, gugutanja… prisiljavala sam sebe… ubeđivala sebe da sam žena i da imam majčinski instinkt… dužna sam da je volim… ali mogu reći iskreno… nisam je volela… nije bilo nikakvog majčinskog instinkta… odnos kao prema mačetu, ili štenetu… malo, milo i slatko… Posle tri meseca po prvi put sam osetila toplinu prema njoj, koje ranije nije bilo… Po prvi put!! Ali pritom… uopšte se nisam uznemirila kada je kod mene, i pored svih aditiva, posle pola godine nestalo mleka za dojenje… tako sam postala slobodnija i mogla sam se na duže rastajati s njom. I tek sada, kada je mom pilencetu godina i 7 meseci… mogu reći da je ludo volim… do ludila… i neka već mrzim Mašu i Medveda, a Luntik je moj krvni neprijatelj broj jedan, neka su mi ruke kao kod nosača kofera, i spavam svega tri sata na dan. JA NjU VOLIM!!!!!!!!!!!! Pre sam je mogla ostaviti sa dedom i pobeći na kafu sa društvom, a sada se za vikend ne razdvajamo. Kada sam je po prvi put ostavila ceo dan u vrtiću, fizički sam osetila KAKO mi nedostaje… I onda čemu sve to ispovedanje…

Devojke, drage, lepe… Ako i vi trenutno nemate slične emocije… ne prekorevajte sebe!! Ne izjedajte se od krivice… Nema potrebe… Prosto, za svaku od nas, MAMU, postoji svoje vreme kad će postati Mama sa velikim početnim slovom… ne na fizičkom već na emocionalnom planu… Nekoj od nas je za to dovoljno da vidi test za trudnoću, a nekoj da proživi s tim sićušnim stvorenjem nekoliko meseci… Nismo dužne da osećamo isto… Svaka ima svoje vreme… imamo pravo da budemo kakve jesmo! Imamo pravo da ne volimo… to je život… osnovno je razumeti da, ako nemate euforiju od dodira sa tom mrvicom od mesec dana, to ne znači da ste vi čudovište, moralna nakaza. Vi ste svejedno najdivnija na svetu mama!!! Budite srećni zbog toga što imate sada… sve će doći u svoje vreme – sigurna sam. Eto… sad me kritikujte, a ja idem gledati Luntika.

Izvor: Poznaj sebe