Svaka, baš svaka, porodica ima svoju unutrašnju dinamiku. To znači da postoje uloge koje su nekako podeljene, definisane, opisano je kako se one igraju i šta se njima postiže.
I sve te uloge naučimo u ranom detinjstvu kroz interakciju sa drugima, pre svega, roditeljima.
Jedna od najtežih uloga je uloga spasitelja. Duboko je ukorenjena u naše vaspitne sisteme kroz trougao, koji grade tri uloge: spasitelja, progonitelja i žrtve.
Spasitelj je onaj član porodice koji je najdublje involviram i umrežen u porodičnu dinamiku.
On je taj koji preuzima brigu o svima i svemu u porodici.
On spasava mamu od tate.
Tatu od babe.
Sestru od muža.
Brata od tate.
Porodicu od sramote.
Gde god je problem, spasitelj nastupa.
Dete prihvata ovu ulogu negde između 2.-4. godine, u važnoj razvojnoj fazi kada se začinju prve detetove autonomije. U zavisnosti od toga kako su se roditelji snašli, dete će u ovoj fazi svog razvoja ili steći delimičnu autonomiju , u okviru koje se oseća „kompetentno“ ili će se u njemu „zapatiti“ strah od samostalnosti i odvajanja, stid od sebe i nesigurnost u svoje sposobnosti.
To je i faza prvih odvajanja od roditelja. Dete se udaljava od roditelja samostalnim hodom i druženjem sa drugom decom, što roditelji mogu doživeti na različite način.
Ako dete i roditelji uspešno odrade ovu fazu razvoja, dete će razviti siguran sistem povezivanja. Ono će dobiti poruku da je odvajanje bezbedno i ne znači gubitak podrške.
Ukoliko nešto krene loše, u detetu će se „zapatiti“ krivica od odvajanja. Osećaj da ne sme da ostavi mamu i tatu , jer ih tako izdaje i ostavlja na cedilu.
Tom detetu nit su jasno postavljene granice njegove odgovornosti niti su mu data prava i slobode koje mu pripadaju.
Ono ostaje zaglavljeno u zbunjenosti oko toga šta se od njega očekuje.
Ostaje zaglavljeno u strahu od odvajanja, koje projektuje kao strah za druge i krivici što ostavlja mamu i tatu, što se pojavljuje kao krivica kada se posveti svojim potrebama.
Ako se pitate što stalno brinete tuđe brige i osećate krivicu ako kažete NE tuđim problemima, eto odakle to dolazi.
Ako se pitate što ne znate šta hoćete od svog života, eto odakle to dolazi.
Ako osećate da morate da zadovoljite tuđe potrebe, inače ste krivi ili se plašite da će se dogoditi neka katastrofa, eto odakle to dolazi.
Ako osećate da ne smete da pokažete ljutnju drugima jer će im zbog vaše ljutnhe pozliti ili će umreti, a vi biti krivi, eto odakle to dolazi.
Zapatilo se u nezgodnoj fazi razvoja.
U kojoj smo po prvi put koračali dalje od mame.Udaljavali smo se od drugih. U svet , u svoj život , u svoje stvaranje.
Niko se ne rodi kao spasitelj, to je uloga koju naučimo u porodici.
Naučili su je naši roditelji i preneli je dalje.
Problem sa ovim ulogama je u tome što ih kasnije igramo i sa drugima, a to često ume da bude dramatično.
I mnogo košta, jer ugrožava naše zdravlje i zaglavljuje celi naš život.
Život ima svoje razne faze, a svaka od njih ima svoje razvojne zadatke, svoje izazove i potencijalne krize.
I mi ne možemo adekvatno, iz svih resursa , da odgovorimo na izazove razvoja, kako bismo živeli živote koji su u skladu sa nama lično. Jer smo se zaglavili.
Osim toga, naša biohemija trpi zbog visoke anksioznosti. Osećati da je naša dužnost da rešimo probleme drugih dovodi nas u vrlo stresnu poziciju. I ma kako mi to normalizovali, kad tad dalje svoje loše rezultate.
Naravno, ima tu i skivenih benefita, jer ovom ulogom osoba dobija značaj, bliskost sa drugima, dobija osećaj da pobeđuje druge time što zna sve bolje od njih, da pobeđuje život, time što svaki izazov života može da reši.
Jer je u osnovi uloge spasitelja jedno „poraženo dete“, koje još uvek pokušava da završi svoju fazu razvoja uspešno.
Pokušava da se osamostali bez straha i krivice.
Ma kako mi spasitelji spolja izgledali, strukturalno, mi smo još uvek deca okružena nekim roditeljima ( sada u drugom ruhu), sa kojima se borimo za autonomiju i poštovanje.
I ljubav i povezivanje.
Ali to radimo na pogrešan način.
Jer nismo naučili neki drugi, bolji za nas.
Izlazak iz ove uloge je težak, jer se ova uloga igra svuda.
U porodicama, društvu, kulturi kojoj pripadamo.
Čak se i glorifikuje.
Osim toga, svaki spasitelj je načičkan ljudima koji igraju uloge žrtava i bude u njemu onaj kompulsivan osećaj dužnosti.
Ono: moram ja, jer nema ko.
Zato iz ove uloge izlazimo kada nam se smuči ili dođe na naplatu kroz bolest.
I ako za izlazak iz ovih uloga nije dovoljno to što je mučna za nas, hajde da vidimo koliko je, u suštini, mučna ta te druge koje spasavamo.
1) Svi mi rastemo rešavajući svoje vlastite izazove. Tako stižemo do osećanja sigurnosti u sebe. Kada druge spasavamo mi ih ometamo da steknu taj oslonac u sebi, činimo ih zavisnim od sebe. I to nije fer. Ako je moja sestra stalno u problemu za koji čeka moja rešenja, ja joj, rešavajući njene problem, ne pomažem. Ona ostaje zavisna od mene i nedovoljno kompetentna za svoj život. Ono što mogu je da joj ponudim da zajedno dođemo do rešenja. Mogu da joj kažem: ne znam šta je rešenje za tebe, ali sam tu da ti pomognem da ga nađeš.
2) Kada spasavamo druge, mi ih infantilizujemo, držimo u neravnopravnom položaju deteta. Ja sve znam o tebi, ti nemaš pojma kako da rešiš svoj problem. I to nije pošteno. Mi stvarno nemamo pojma šta je najbolje za drugu osobu.
3) Kada druge spasavamo od njihovih osećanja mi razbijamo tuđe granice. Ne mogu da podnesem da je mama tužna zbog tate, pa joj ja rešavam problem, svađam se sa tatom, branim je. Mnogo toga se tu pobrkalo. Pre svega uloge. Potrebno je da sebi postavimo ono važno pitanje: ko sam ja sada mami? Ko sam ja sada tati? Ko sam ja u ovom trouglu? Potrebno je da osvestimo da smo se zatekli u trouglu. Da smo ušli u teritoriju tuđeg bračnog odnosa i ne znam ništa o tome. Sa te strane, naši roditelji nama nisu vidljivi. Oni su jedni druge birali, istorija njihovog odnosa je duža od našeg postojanja i pripada njima. I niko nema pravo da nas smešta u tešku ulogu posrednika među roditeljima.Niko nema prava da nas tera da biramo strane. Potrebno je da osvestimo da smo u nebranom grožđu i da šta god da uradimo, mi ćemo završiti sa strahom i krivicom.
4) Spasavajući druge od njihovih osećanja mi više smetamo nego što pomažemo. Ometamo osobu da sazri do sopstvene akcije kojom će izvesti promenu. A za svaku akciju ili promenu su potrebna osećanja. Dakle, za spasitelja je najteži zadatak da ostavi te žrtve oko sebe da stvarno nađu pomoć. Stručnu, ako treba. Ili da ih ostavi svojim problemima, jer ljudi često grle svoje probleme zato što ne znaju šta bi bez njih. Da razvije dovoljnu sigurnost u sebe kako bi se uhvatio u koštac sa svojim sopstvenim razvojnim izazovima. A da on sam rasčisti svoje uloge, da bude ćerka mami, sin tati, unuk babi, prijatelj prijatelju. Da se razvije u stvarnu podšku drugima. Da poštuje granice, i svoje i tuđe.
Kada rešavamo zadatke za druge, oni ne mogu da odrastu. Ali ne možemo ni mi.
Jer smo prezauzeti.
Ljiljana Milić
Praktičar Primenjene psihologije i NLPa
Trener ličnog razvoja
Points of You Explorer
Izvor: PromenaDA
