Ma koliko da smo dobronamerni roditelji, napravićemo negde grešku. Jer nije sve do roditeljskog para, iako je odgovornost najveća. Zalud je da pokušavamo da kontrolišemo sve aspekte
Ko ti je prvi put rekao da si predebela, premršava, loša, glupa, da nikakva škola nije za tebe, da od tebe niko i ništa neće biti?
Ona je u ovu policu strpala strah od tatinih batina, i maminih i tatinih svađa, i maminih jecaja, i lomljenja čaša i one bespomoćnosti koju je osećala.
Niko svoje rođenje od tebe nije tražio. Zato ne duži svoju decu dugom nepovrativim, jer deca lako poveruju, a ne mogu rođenjem da ti vrate.
Pišti u njemu anksioznost, nesigurnost. Počinju panični napadi. Čim ostane sam i oslonjen na sebe. Jer nema “bazu” u sebi.
Roditelj učestvuje u formiranju jednog bića, koje će jednom formirati neko drugo biće. I deca nam nisu ništa dužna.
Ako dete ZAMRZI roditelje, to znači da mu roditelji nisu ostavili nijedan drugi izbor. Osim da mrzeći njih zamrzi i sebe. Jer roditelji su deo nas.
Od svega rečenog on je svojim sedmogodišnjim razumevanjem zapamtio samo ovo: ovo što ja radim je mučenje, a ja se mučim zbog tebe.
Većinom jedan roditelj glumi žrtvu drugog, dok se deca regrutuju u redove spasitelja. Bar jedno dete. Ono najosetljivije.
Ako se to dete nikada nije pobunilo protiv bar jednog NE, kako da poraste u osobu koja će poštovati bilo koga, uključujući i sebe?
