Ma koliko da smo dobronamerni roditelji, napravićemo negde grešku. Jer nije sve do roditeljskog para, iako je odgovornost najveća. Zalud je da pokušavamo da kontrolišemo sve aspekte
Zastrašuje me scenario koji dolazi iz onog mog starog dela koji veruje da je briga način da se zaštitim. I podsetim sebe da postoji mnogo raznih načina da zaštitim sebe, osim brige. Autor: Ljiljana Milić
Moja praksa pokazuje da, kada roditelje ne upoznamo kao ljude – a to, u preciznijem psihološkom smislu, znači da se nismo optimalno separisali od njih kao individue – vrlo kompleksno tugujemo kada odu - piše Ljuljana Milić, PromenaDA
Nije vreme da nas opomenem da nemamo pravo na " NE VREDI!" , jer ovu zemlju ostavljamo našoj deci koja zaslužuju bar to da budu bezbedna u školama i pod nadstrešnicama stanica.
Ne smeta detetu mama koja plače niti mama koja je nervozna ako uz tu mamu ide i zagrljaj. I ako mama jasno da detetu do znanja da nije do njega, da su to samo osećanja i da su sva normalna ako ih sebi dopustimo.
Naša deca nisu naši savetnici ni terapeuti ni prijatelji ni drugari. Naša deca nisu ni zrelija za svoje godine ni starmala ni preozbiljna. Naša deca su samo deca.
„Najpozitivnije promene vidimo upravo kod devojčica koje počinju da veruju da imaju pravo da sanjaju i planiraju svoju budućnost”, zaključuje Milica Mitrović iz organizacije SOS Dečija sela Srbija.
Da se igra, ide u školu i otkriva šta je zanima. Da postavlja pitanja, izrazi neslaganje i zamišlja budućnost koja nije unapred određena tuđim očekivanjima. To su prava koja bi trebalo da budu deo odrastanja svake devojčice.
Iako ih svakodnevno koristimo, retko se zapitamo – zašto sekire upadaju baš u med i zbog čega nas toliko nervira kada neko gleda u nas kao da 'igra bela mečka'.
