Tako su naučili iz svojih najranijih odnosa, živeći sa roditeljima koji su morali uvek da budu OK. I uvek u pravu.
Oni su tako razrešili svoju bespomoćnost. Postali su svemoćni i svekrivi.
Idealne slike, idealnih mama i tata, ne kinje samo nas. One i našoj deci, izbijajući iz nas, poručuju: nikada me nečeš stići.
I trebalo joj je vremena da prihvati da sve muškarce doživljava kroz taj prvi “tatin bullyng”, da ih se plaši i mrzi ih i voli u isto vreme.
Tada kada dete donese odluku da ne želi da bude kao mama ili tata ( “nikada!”), događa se cepanje u modelu mame ili tate, ali se događa cepanje u detetu.
U stvarnosti, dok treneri pokušavaju decu da nauče fer pleju, sa tribina ostrašćeni roditelji , viču svom detetu: “Gurni ga!”, “Udari ga!”, “Pregazi ga!”.
Toliko je ovakvih situacija gde narcistički branimo svoju decu, doživljavajući ih kao vlastite ekstenzije. Kao ono: kad pričaš o mom detetu, pričaš o meni.
Kažeš sebi. Jednoga dana kada ja budem imala svoje dete, ja ću njemu biti onakva majka kakvu nisam imala, a bila mi je potrebna. I onda rodiš dete, ništa od ovog ne možeš da uradiš.
Ubedite ga da je razmaženo i nezahvalno dok se vi satirete da mu obezbedite sve za život. Budite mučenici, to je najbolji azil. Nek zna da sve što radite radite zbog njega. Ništa zbog sebe. Vi niste sebi važni.
Lekciju o tome kako se postavlja granica u opsadnom stanju, kada drugi prstom pokazuju na tebe i teraju te da se zbog nekog dela sebe stidiš.
Ukoliko nešto krene loše, u detetu će se „zapatiti“ krivica od odvajanja. Osećaj da ne sme da ostavi mamu i tatu , jer ih tako izdaje i ostavlja na cedilu.
