Kada đak ne radi dovoljno ili nije pravedan, kažu – neka ga, sam je sebe ukopao. Potpuno su u pravu! Pa sam htela da pitam koga je prosvetar, koji ne radi dovoljno i pravedno, ukopao?
Piše: Sneana Golić, pedagog
Stara priča. U školovanju dece najvažniji je trougao učenik-nastavnik-roditelj. Tu se kule budućnosti grade i ruše.
Od čega zavisi koliko će visoka biti kuća vaspitanja i obrazovanja naše dece? Od svih nas. Ako je neko gradi uvek iznova, a neko iznova ruši, puno posla biće uzalud.
Ali ako npr. pacijenti i lekari imaju istu odgovornost za uspeh lečenja i operacije, u gadnom smo sosu.
Deo odgovornosti jeste na pacijentu, ali je preduslov uspeha da lek i doza budu adekvatni.
Prosveta.
Ko je tu naučen, a ko uči?
Da li je naučen – naučen?
Ko koga u trouglu uči?
Ko i kada pojašnjava roditelju šta bi trebalo da radi?
Iza nas je, možda, najintenzivniji period saradnje koji pamtimo.
Ko može reći da li je bilo uspešno? Niko na globalnom nivou. Svako je osetio različit ukus.
Učenik, najmanje iskusan, ima svoj utisak.
Roditelj zna kako je bilo njemu i njegovom detetu.
Nastavnik zna kako je tekla saradnja u okviru svog predmeta.
Pedagog i psiholog znaju kako je sve teklo na nivou njihove škole.
Ali niko ne zna sve boje ovog procesa.
U jednoj rečenici možemo proces opisati – 100 nijansi. To me brine. Šta ako je istina da je bilo dosta tamnih?
Bez uslova za davanje, veliko potraživanje, strogoća i nerazumevanje za greške. Ne za nerad, već za greške.
Znamo li svi da to nije isto?
Da li želimo da stvorimo društvo koje ne podržava i ne razume da je čovek satkan od grešaka i uspeha? Niko ne može biti psihički zdrav, sve dok to ne prihvati.
I šta nam ostaje?
Ostaje nam ime i prezime nastavnika, učenika i roditelja koji su, ili nisu u stanju da se šetaju i prilagođavaju oluji 21.veka.
Volela bih da sada svi, jednom zauvek shvatimo da prosveta nema jedno lice i da dignemo glas protiv velikih nepravdi, a damo vetar u leđa onima koji su svesni odgovornosti prema našoj budućnosti, na koju utiču, podučavajući našu decu osnovama nauke, ali svojim ophođenjem pokazuju deci šta je pravo, šta je obaveza, šta je život, šta autoritet…
Prosveta nije pregledanje domaćih zadataka i davanje ocena, to je samo praćenje rada. A rad je u DAVANJU znanja.
Prosveta nije nauka koja šalje poruku da je zadatak urađen za 30 minuta npr. ocena 4, a za 32 minuta da je ocena 1.
Prosveta nije nauka koja šalje poruku da su onaj koji kasni i onaj koji uopšte ne dođe isti na ovoj planeti.
Nisu isti.
Svakom JEDNAKOM platom, uvek, a posebno ovih meseci, načinjena je velika nepravda prosvetarima. Neki su zaradili 3, a neki nijednu. Zbog toga bih volela da “radio – ne radio svira ti radio” izumre.
Da li je i nepravda među decom dostigla svoj vrhunac – jeste!
Nečije ocene zaradila je cela šira familija, uz pomoć komšiluka, dok su druga deca korespondenciju savladavala pomoću urođenog talenta, bez ikakve edukacije i imali su tačno 30 minuta. Ne 32.
Da li je nekome bilo najteže u našem trouglu – ne!
I šta ostaje? Pitanje koliko se razumemo i međusobno osećamo.
Neki su taj ispit pali, neki doživotno zaslužili: izvolite nastavniče, stanite u red ispred mene, nikada neću zaboraviti koliko ste bili fer prema meni pre 20 godina.
U svakom žitu ima kukolja, kažu.
Ima.
Ali u prosveti iz kukolja raste veliki problem svih nas. Ne jedan kukolj.
I sada se nameće – i među roditeljima ima nezainteresovanih, nepravednih, bahatih.. Istina, ali zapitajmo se u kom trenutku je vršena selekcija. Da li na dodeli beba ili radnog mesta u školi sa mladim ljudima?
Ko je imao pripremu za svoju ulogu, a ko je tu ulogu, možda i bez ikakve želje, dobio? Da li njihovu decu da bacimo u škart?
Koga su testirali za podobnost?
Šta možemo da kontrilišemo, a šta ne?
Iz odgovora na ova pitanja možemo shvatiti zašto je analiza prosvete toliko aktuelna i zašto baš unutar nje očekujemo kvalitet i realnu procenu, a ne u svetu roditelja.
Deo prosvete se ljuti što postavljamo pitanja.
Deo pita: a ko si ti da pitaš i komentarišeš?
Taj stepen nervoze u našem trouglu je nedopustiv, trebalo bi da bude pravilo da sujetu zameniš za diplomu . Sujetu ostaviš, a diplomu prosvetnog radnika uzmeš.
Prosvetari koji su radili pošteno, snimali i slali časove deci, držali časove preko platformi, razgovarali sa decom, smejali se, a možda i plakali sa njima, do besvesti se dopisivali, pojašnjavali, hrabrili, podržavali, motivisali.. . ne bi trebalo sebe da poistovećuju sa onima koji “imaju pravo” da daju 1 za kašnjenje, a da oči detetu nisu videli.
Oči detetu nisu videli..
Ne bi trebalo da se vređaju kada pišemo ličnim iskustvima. Ne pišemo o njima.
Kritikovani su prosvetari koji su isključivo slali domaće zadatke i ocene, zaboravljajući svoju osnovnu ulogu – predaju znanja.
Kada đak ne radi dovoljno ili nije pravedan, kažu – neka ga, sam je sebe ukopao. Potpuno su u pravu!
Pa sam htela da pitam koga je prosvetar, koji ne radi dovoljno i pravedno, ukopao?
To je trenutak u kom od roditelja tražimo da ćute? Ne, to nije u redu.
Gomila loših ocena učenika koje si podučavao, traži promenu. To ne sme biti upitno. Proces nam je neuspešan, probaćemo drugačije, a ne nastavljati taj niz, svima u inat.
I svi koji komentare počinju sa: “Ja sam radio dan i noć”, dobiće bumerang osmeha i poštovanja od dece, ako su bili pošteni, a ne ako su radili dan i noć.
Koliko god prosveta želela poštovanje, diplome radi, to više ne postoji ni u jednoj profesiji. Prevaziđeno je i srećna sam.
Pazi šta seješ, jer to ćes da žanješ.
Sada si ti glavni, sutra on.
Ni ponizan, ni gord.
Poštovanje svih učesnika u trouglu i nikako drugačije.
Daš – tražiš.
I sam si u tom procesu, ili si zakon ili nisi.
Tražiš li šta ne znam? Ne znam da treba da te poštujem i kada nisi u pravu. To su nove generacije.
Izvor: Detinjarije.com
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: OBRAZOVANJE
Od 1. septembra moglo bi da bude ugašeno oko 350 malih škola
Oko 350 malih škola u Srbiji moglo bi da bude zatvoreno ukoliko od 1. septembra Ministarstvo prosvete počne da primenjuje izmenjeni član Zakona o osnovnom obrazovanju i vaspitanju, koji predviđa...
Deca koja čitaju sa papira uspešnija od vršnjaka koji čitaju sa ekrana
Nova globalna studija pokazala je da, iako je čitanje u bilo kom obliku dobro za akademski uspeh dece, čitanje knjiga na papiru ima bolji efekat nego elektronske knjige. Studija je...
Školama u Srbiji stižu i tužbe zbog četvorki
Ovih dana mediji pišu o dešavanjima u školama u Hrvatskoj, gde se nastavnici bune protiv sistema u kom su pritisci na njih postali neizdrživi. Međutim, naše škole vrlo malo zaostaju,...
Zašto bi đaci ustajali nastavnicima? Dilema koja je podelila Srbiju
Na društvenim mrežama se ovih dana pokrenula polemika da li učenici treba da ustanu kada nastavnik ili profesor uđe u učionicu. Jedni su za ustajanje, drugi protiv, a mi smo...
Od kad je sveta i veka je bilo prema savesti. Čak i u vremenima, kada je bilo “znam da treba da te poštujem bezuslovno”.
Naše lično iskustvo je šarenoliko, ali preovladava tolerancija nastavnika. Uglavnom i posle mnogo dana kašnjenja, opominjanje, pa strpljenje, i tako nekoliko krugova. Na kraju, ko donekog roka ne dostavi nema opravdanja. Meni je to delovalo više nego korektno i razumno.
A čak i oni koji se nisu baš pretrgli od rada, bar su bili ljubazni da ažurno odgovaraju deci na postavljena pitanja i ispravljaju i ocenjuju zadatke koje su zadali.
S obzirom da se komunikacija odvijala preko Gugl učionice, imali smo prilike da vidimo dopisivanje između ve dece i nastavnika preko strima. To me je zabrinilo, time sam iznenađena i nije mi se dopalo. Deca su nepismena – elementarno, odgovaraju nastavnicima sa “važi” i “ok”, umesto “nema na čemu” odgovaraju “ništa”, raspravljaju se.
Nas je učitelj ćuškao i fizički čak kažnjavao, a generacija sam s kraja 20. veka, nemam ni poštovanja prema njemu ni lepe uspomene. Ne treba da poštuju nekog zato što je to što jeste ako se ne vidi povratna reakcija koja zaslužuje poštovanje. Ali to znam sada, tada kad imaš na primer 7 taj neko 47, za tebe je Bog i šta god da kaže aminuješ. Nisu dečica daleko ni sada od tog odnosa, ali kako rastu objašnjava im se drugačije, lično mislim u porodici, i dolazimo do “ok” nastavniku.
Nastavnik je znao kad je potpisivao ugovor o radu kolika će biti plata. Tolika je decenijama unazad. To nije izgovor da bude loš.
Mislim da se sve urušilo i još tonemo. Žao mi dece, ali i svih nas u tom trouglu.
Ja sam roditelj.
A mislim da postoje bolji i lošiji kolektivi. Mi smo, s obzirom na okolnosti bili zadovoljni radom naše škole, iako na kraju znsmo da će biti i nekom lošija a nekom poklonjena ocena. Ali to su sporadični slučajevi i oduvek je toga bilo.
Samo kažem detetu, obraz ti je čist i to radiš zbog sebe. I naravno, nikako ok ili važi nastavniku.