Kad sam bila dete, brat i ja smo morali na kraju svakog dana da pokupimo igračke. Ako to ne uradimo, tokom noći dođe vila koja misli da nam te igračke ne trebaju, čim smo tako nemarni prema njima. Ona ih odnese i prođe neko vreme dok ih ne dobijemo nazad….
Kad sam bila dete, brat i ja smo morali na kraju svakog dana da pokupimo igračke. Ako to ne uradimo, tokom noći dođe vila koja misli da nam te igračke ne trebaju, čim smo tako nemarni prema njima. Ona ih odnese i prođe neko vreme dok ih ne dobijemo nazad. Osim što je ovo prilično dobro funkcionisalo, pa smo brat i ja igračke vraćali na mesto gotovo svake večeri, imalo je još jednu važnu prednost za koju moji roditelji tada, sigurna sam, nisu ni znali.
Naime, istraživači sa Univerziteta Toledo sproveli su jedno prilično jednostavno istraživanje. Grupu od 36 dece uzrasta od 18 do 30 meseci podelili su na dva dela. Svako dete iz obe grupe posmatrano je kako se samo igra igračkama tokom dve odvojene jednočasovne sesije – jedna u prostorijama univerziteta, druga kod njihovih kuća.
Razlika između grupa sastoji se u tome što je u prvoj grupi svakom detetu za igru na raspolaganju bilo 16 igračaka, a u drugoj samo četiri.
Zaključak? Istraživači tvrde da su deca iz druge grupe, sa po četiri igračke:
Pokazala daleko veći stepen kreativnosti u igri i sposobnost da osmisle više različitih načina za igru jednom igračkom.
Bila mnogo bolje fokusirana na igru i u stanju da duže zadrže pažnju na započetoj aktivnosti od dece kojima je dato 16 igračaka.
Onda, da li to znači da treba kupovati manje igračaka?
Ne nužno. Dovoljno je da ih s vremena na vreme rotirate – sklonite jednu turu, a drugu ponudite detetu, pa tako u krug.
Rotiraj, fokusiraj, ponovi.
Evo, na primer, jutros pre polaska u vrtić, dok sam ja pila kafu, moja ćerka se igrala plastelinom za svojim stolom. Stručnjaci bi rekli da, ako želim da održi fokus na toj aktivnosti, treba da joj iz vidokruga sklonim ostale igračke. Što potpuno ima smisla.
Dakle, ne morate bacati igračke, niti poklanjati nešto što dete voli samo da biste ograničili njihov broj. Dovoljno je da se pobrinete da, kad se dete igra nečim, ostale igračke koje mu mogu odvući pažnju budu sklonjene van vidokruga.
Na kraju krajeva, nije li i kod nas odraslih tako? Ako sednete da nešto uradite, a pred očima vam je puna sudopera ili neraspremljen krevet, teško da ćete održati fokus.
Priredila: A. C.
Izvor: Zelena učionica
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: REČ STRUČNJAKA
Harvardsko istraživanje otkriva šta roditelji mentalno jake i otporne dece rade drugačije
Naučnici sa Odseka za pedagogiju Univerziteta Harvard sproveli su 2020. godine nacionalno istraživanje o roditeljstvu. Ono što je studija pokazala je da jedan određeni stil roditeljstva oštećuje samopouzdanje i samopoštovanje...
Dečiji psiholog savetuje kako da pomognete anksioznom detetu
Dr Robert D. Fridberg je klinički psiholog i profesor univerziteta Palo Alto, kao i direktor Pedijatrijskog centra za bihejvijoralnu zdravstvenu pomoć. Ovo su njegovi saveti roditeljima čija deca pate od...
Stilovi emotivne vezanosti obično ostaju konstanta naših života
Teorija emotivne vezanosti opisuje ishode različitih obrazaca afektivne regulacije između roditelja i deteta. Za svakoga od nas određeni izvestan ishod ili ,,model stila emotivne vezanosti" obično ostaje konstanta celog života....
Stid kod deteta nastaje zbog izneverenog očekivanja da će od roditelja dobiti potrebnu povezanost
Priča o prototipskom stidu počinje u određeno doba detetovog razvoja, koji teorija objektnih odnosa opisuje kao „vežbanje", doba kada je detetovo grandiozno uzbuđenje zbog otkrića i veština na vrhuncu, te...
Nema komentara.