Ova deca više doživljavaju grdnje učitelja, nastavnika i roditelja kao i razgovore koji se svode na monologe i davanje recepata od strane odraslih, i obavezan zahtev da se slično ponašanje „više ne ponovi!“.
Preteranu živahnost kod mališana, stručnjaci ne tretiraju kao poremećaj ponašanja ili bolest, već različitost u temperamentu. ADHD sindrom karakteriše nestabilna pažnja, impulsivnost, rasejanost i hiperaktivnost, pišu “Večernje novosti”.
Kad sam bila dete, brat i ja smo morali na kraju svakog dana da pokupimo igračke. Ako to ne uradimo, tokom noći dođe vila koja misli da nam te igračke ne trebaju, čim smo tako nemarni prema njima. Ona ih odnese i prođe neko vreme dok ih ne dobijemo nazad….
Porazilo me je saznanje da su deca često žigosana kao problematična u školi, iako zapravo sebi ne mogu pomoći.
Nekoliko škola u Teksasu rešilo je da ide drugim putem i dokaže da deca ne moraju biti nakljukana lekovima kako bi uspešno pratila nastavu. Umesto da se bave simptomima, u ovim školama posvetili su se uklanjanju uzroka,
“Sada znamo da 70% dece vlada svojim uspavljivanjem sa pet godina, ali i da preostala trećina trpi posledice po razvoj”
Savremeni mališani svaki dan padaju sa stolica, naleću jedni na druge i udaraju u zidove, a pažnja im je veoma ograničena. “To je jako čudno, nikada ranije nismo to viđali…”
Tamo gde nema vremena za ljubav, postoje lekovi koji će simulirati dobra osećanja; tamo gde se ne može dete odgajati u skladu sa njegovim potrebama, postoje lekovi koji će ga učiniti mirnijim
Skorija neuronaučna istraživanja pokazuju da ljudi sa ADHD-om zapravo imaju mozak koji žudi za novim, što je osobina koja je do skora bila evolutivna prednost.
Šta bi prosečni zaposleni roditelj radio sa detetom koje beži od kuće, ne ide u školu, pentra se po drveću, ima sopstvenu bandu, krevelji se, daje mački svoje sirupe kad se razboli, tuče se, ne sluša, učenje mu je dosadno, ne voli da ide u crkvu nedeljom, i pažnja mu zasigurno neće trajati toliko dugo koliko zahteva izrada domaćeg?
