Jovan Memedović o emisiji “Sasvim prirodno”, kvizu “Potera”, iskustvima, tragačima, postulatima novinarstva…
Jedan je od najvećih avanturista među kolegama, koji nam kroz svoje reportaže donosi najneobičnije priče iz svih krajeva sveta. Kao autor kultne emisije “Sasvim prirodno” Jovan Memedović upoznaje nas sa životom i preživljavanjem u divljini, ali sa ljudima čija je svakodnevica po mnogo čemu drugačija od ove naše. Memedović kaže da ima još mnogo priča koje nisu ispričane, jer je svet ogroman, iako ga ova globalizacija i tehnologija prividno prave malim.
– Mnogo je predela, ljudi, njihovih priča. Ove godine ću sigurno otputovati negde van zemlje, jer ljudi to vole da vide i treba doneti iskustva i primere drugih, ali ja pre svega vidim mnogo toga neispričanog i u našoj zemlji. Toliko je tema koje treba da se obrade, kojih mi novinari treba da se uhvatimo i približimo ih gledaocima tako da to bude gledljivo, da drži pažnju, a da bude korisno i pre svega istinito.
* Šta vas naročito motiviše kada radite ove reportaže i na koje od njih ste najviše ponosni?
– Motivišu me ljudi. Priroda i lepota pejzaža za mene nisu sami po sebi priča, već ljudi i njihov suživot sa prirodom, njihove priče koje nas uvek vraćaju onom iskonskom, jednostavnom životu. Više nego na svoj rad, ponosan sam na aktere tih emisija koji su na mene, a verujem i na mnoge gledaoce, ostavili ogroman utisak: na Tuvu Torson iz Norveške, na Vernera Frojnda – čoveka vuka, na Armena iz Italije, Ahmeta iz Tadžikistana, Milana i Milevu sa Tare, Peru sa Bobije, na Milenu, ženu koja se ne predaje, i mnoge druge.
* Da li su vas i koliko promenila iskustva sa kojima ste se susretali na terenu?
– Naravno, a menjaju me i danas. Stalno nešto novo saznajem i jačam svoju želju za životom u prirodi.
* Kroz različite priče verovatno ste se više puta susretali sa nepredviđenim situacijama koje niste zabeležili kamerom. Da li možete da nam ispričate neku od anegdota?
– Nažalost, poznata je stvar da se najbolje stvari dešavaju kada je kamera ugašena. Mnogo je izjava koje nisam uhvatio, a koje ljudi izgovore kada su opušteni i kada kamera nije uperena u njih. A što se tiče situacija, bilo je to na Čukotki (Sibir) kada sam gledao medveda kako se prikrada irvasima dok je moj snimatelj u šatoru pakovao svoju vreću za spavanje.
* Kako ste došli na ideju da radite ovaj kultni serijal i šta ste kroz njega želeli da nam prenesete?
– Došao sam na ideju kada više nisam video smisao u hvatanju ribe iz zabave i u snimanju toga. Ribolov zbog hrane i preživljavanja je nešto drugo i to je već “sasvim prirodna” priča. Novu ideju sam morao da razvijam u okviru novog projekta i tako je nastala moja emisija. U njoj sam mogao sve da radim dublje, da teme budu pre svega edukativne i šire, i da, iako ih sve povezuje priroda i prirodan način života, opet budu raznolike.
* Vaša rečenica “Roditelji, vaša deca boluju od nedostatka prirode…” mnogo puta je citirana. Šta ste njome hteli da nam poručite?
– Da svoje dete sledeći put povedete u neki park, a ne u tržni centar. Mislim da je jasno šta ta rečenica poručuje, samo nije jasno kako to sprovesti, kako decu vratiti prirodi. To mora da se radi sistematski, da bude protkano i kroz institucije, ali opet svi mi treba da počnemo od sebe i svoje dece. Ne budimo lenji, jer ako uspemo da dete vežemo za prirodu, da ono shvati svoje mesto i odgovornost, onda smo ga izveli na pravi put.
* Sličnih TV formata kao što je emisija “Sasvim prirodno” na domaćim televizijama gotovo da nema, šta mislite zbog čega?
– Dokumentarne emisije traže da istražujete, da pripremite, pišete tekst, putujete, govorite u kameru, komunicirate sa ljudima, ispratite postprodukciju. Druga stvar je da mnogi idu obrnutim redosledom i nisu svesni da ide prvo ideja, veliki rad, pa tek onda novac.
* Svakog ponedeljka gledamo vas i u ulozi voditelja kviza “Potera”, koji beleži odličnu gledanost. Šta je, po vašem mišljenju, u njemu toliko zanimljivo gledaocima?
– Zanimljiv je taj potencijalni konflikt između tragača i takmičara, borba dobra i zla, i neizvesnost.
* Da li planirate da u narednoj sezoni nešto promenite u kvizu, da uvedete neku novu igru ili još jednog tragača?
– Kviz je licenciran i ide po već utvrđenim pravilima. Biće sigurno novih takmičara, ali tragači i voditelj su zasad isti.
* Koji od tragača je po vašoj proceni najopasniji, a koga biste, da ste takmičar, poželeli prekoputa sebe?
– Najopasniji je Milinković. Taj i kada ne zna pronađe odgovor. Da sam ja takmičar, najradije bih prekoputa video Uroša Đurića. Zajedno imamo sve što je potrebno za dramski zaplet – i konfrontaciju i humor.
* Koji su to postulati novinarstva zbog kojih vredi biti deo ove profesije?
– Odgovornost i čast. Odgovornost je velika, jer svojim radom učestvujemo u oblikovanju društva, a tako nešto je čista privilegija i čast.
VRAĆANjE NA SELO
* DA li je vaša kampanja “vraćanja na selo” do sada donela neke rezulatate? Ima li izgleda da će se tu stvari malo promeniti?
– Moja lična kampanja (smeh) nije dovoljna da bi se tu videli rezultati. Mnogo je stvari koje utiču na to da li će se ljudi okretati na drugu stranu i birati selo umesto grada. Ali koliko god to malo verovatno delovalo sada, mislim da je povratak neminovan. Nemamo gde osim nazad.
MNOGO JE SITNIH ZADOVOLjSTAVA
* KADA vam pretekne vremena, gde najviše volite da ga provedete, koja sitna zadovoljstva uvek mogu da vas oraspolože?
– Uvek u prirodi. Svaki slobodan trenutak provodim u svojoj brvnari, a leti i u šatoru. Sitnih zadovoljstava ima mnogo jer ih prepoznajem i cenim više nego ikada pre.
Izvor: Novosti.rs
