Kad tata i ćerka zajedno stvaraju umetnost: Goran i Marija Iva Gocić

Goran Gocić je romanopisac i filmski stvaralac; široj javnosti poznat je kao dobitnik Ninove nagrade 2013. godine za roman Tai. Njegova ćerka Marija Iva Gocić je umetnica performansa, fotograf i model. Kako izgleda kada se tata i ćerka zajednički bave umetnošću, kako se to odražava na samo stvaralaštvo a kako na njihov međusobni odnos, Goran i Marija Iva Gocić otkrivaju u intervjuu za Detinjarije:

„Eventualno Cigani“ (kombinovana tehika) i „DJ Sexy Sax“ (kolaž), grupna izložba Doći ili ostati, Galerija Ozon, Beograd 2020. Foto Andrej Pavičević

Gde ste odrasli vas dvoje?

Oboje smo odrasli u Beogradu. Proveli smo nekoliko godina u Velikoj Britaniji. Život na Balkanu je privilegija koja nije toliko očigledna.

Beograd, 2007. godine

U čemu su vam dodirne tačke, a u čemu se razlikujete? Kojim umetničkim formama se sve bavite?

Dodirne tačke su nam muzika i kolaž. I s jednim i s drugim smo zajedno nastupali. Tata je romanopisac i filmski stvaralac; ćerka je umetnica performansa, fotograf i model. Druženje nam je oboma velika inspiracija. Putovanje takođe. Treba praviti digresije. Često idemo među ljude i sarađujemo s kreativcima svih vrsta; učestvujemo u muzičkim, poetskim, pozorišnim i filmskim projektima. Imamo dakle puno sličnosti. Evo sad razmišljamo u čemu se razlikujemo, ali ne možemo ničeg da se setimo.

Kako je interesovanje za umetnost uticalo na vaš odnos?

Zapravo je pre naš odnos uticao na bavljenje umetnošču. Mi smo kratko živeli zajedno i postojala je prilična razlika u godinama kad smo počinjali zajedno da crtamo – ćerka je imala četiri, a tata četrdeset. Isprva je to bilo uspostavljanje elementarne komunikacije. Sve je počelo kroz igru; stalno smo nešto majstorisali. Otkrili smo da slika i skulptura deluju direktno na podsvest. To nam se svidelo i na isti način komuniciramo i danas. U početku je proces bio spontan, ali sad svesno nastojimo da sačuvamo tu sirovu, dečju, naivnu ekspresiju.

Možete li reći nešto o svojoj tehnici?

Uglavnom kombinujemo nekoliko tehnika: mešamo akvarele sa pastelama, olovkom i šta već ne. Rezultat je nesavršen, ali moćan. U svom radu nikada ne koristimo skupe materijale; više volimo ostatke i odbačene stvari. Insistiranje na minimalnim resursima i maksimalnom efektu je veština koju smo naučili živeći u Srbiji. Naš metod je vrsta potpurija; naša omiljena tehnika je kolažiranje.

Šta vas nagoni na stvaranje?

Ljudi naš rad često opisuju kao uzbudljiv, pozitivan, veseo. Osećamo da je svet u lošem stanju i definitivno nismo prvi koji žele da ga poprave. Umetnost, međutim, ne bi trebalo samo da ulepšava ili ukrašava. Bitan je trag koji umetnički rad ostavlja u energetskom smislu. Stoga je predmet irelevantan; na primer, religiozna umetnost može nositi negativnu energiju, a profana umetnost može biti lekovita.

Kopaonik 2015. Foto Stefana Savić

Koja je glavna komponenta koja se tokom godina menjala u vašim delima?

Doslednim vežbanjem znatno smo poboljšali svoju tehniku i emocionalni efekat. Naše polazište је bilо šaranje, vrsta spontanog crtanja tipičnog za malu decu, kao i za Klea ili Dibifea. S vremenom je, baš kao i s njima dvojicom (dobro, de, možda ne baš kao s njima), stvaranje postalo zaista ozbiljno.

Koliko dugo radite na tome?

Počeli smo pre devetnaest godina; naš rad je nedavno dostigao zrelost. Sada želimo da napusti dom i sam se snalazi po svetu.

Koji umetnici su najviše uticali na vaš rad?

Najpre nadrealisti, koji su često koristili tehniku kolaža. U nadrealizmu ima mnogo igre; svakodnevni predmeti dobijaju snoviđajni kvalitet. Tako nam postaju bliski. Rad Kandinskog je takođe na nas ostavio jak utisak; njegove apstraktne slike imaju duhovni prizvuk. Proveli smo sate meditirajući pred njima. Umetnost mora da dotakne neku životnu zagonetku ili misteriju, inače je samo zabava. Kandinski definitivno predstavlja tu najveću vrednost: istina je da ne možete gubiti sate pred nekim trikom ili vicem. Čoveku je dovoljno delić sekunde da konzumira većinu savremene umetnosti.

„Sama sam izvadila zubić“ (kolaž) „A vidi me sad“, (instalacija), grupna izložba Nove parole za željenu budućnost, CZK Sopot, 2021

Na koji način želite da ljude zainteresujete za vaš rad?

U početku nismo bili voljni da prodamo svoje radove ili da ih poklanjamo. Osećali smo da je to deo nas, svedočanstvo o našem duhovnom razvoju. Naša umetnost je organsko stvaranje; stvarno deluje isključivo uživo. Suprotno tome, kada vidite fotografiju, recimo, nekog rada Džefa Kunsa, ona može da funkcioniše čak i bolje nego original u galeriji ili muzeju. Zbog toga smo u jednom trenutku odlučili da želimo da pokažemo svoje radove, da započnemo direktnu komunikaciju. Ispostavilo se da nije nimalo lako izazvati bilo kakvu vrstu reakcije kod publike, jer je vizuelna ponuda ogromna, agresivna i prividno neodoljiva. S jedne strane, smatramo da je svaki odgovor bolji od njegovog odsustva. S druge strane, pecanje publiciteta po svaku cenu je neukusno. Naprotiv, treba naučiti kako da se ostane suptilan i čist, ponajmanje zato što je sablazan – ili što bi stari Grci rekli skandalon – tako beznadežno rasprostranjena. Na kraju smo odlučili da našu umetnost ponudimo na prodaju. Danas ohrabrujemo ljude da je kupe, okače na vidljivo mesto i uživaju svakodnevno.

Da li imate nešto uzbudljivo na pomolu?

Naša četvrta grupna izložba pod nazivom Nove parole za željenu budućnost u organizaciji Zemunskog malog umetničkog centra zatvara se u ponedeljak, 17 januara. Prvi put izlažemo skulpturu i instalaciju. Goran Denić nas je prošlog leta naučio tehniku varenja i brušenja. To nam je otvorilo mogućnost da pravimo trodimenzionalne kolaže od gvožđa ili čelika. Već dugo priželjkujemo samostalnu izložbu i osećamo da je 2022. prava godina za to. Doduše, nas sve uzbuđuje. Sam život, a obaška stvaranje novih svetova, izuzetno nas privlači.