Mnogi roditelji nisu sigurni kako da reaguju kada dete podeli priču o tome kako ga je prijatelj, brat, sestra, vršnjak zadirkivao: „Jana je bila zla prema meni“, ili je učitelj prekomentarisao nešto na njegov račun „Moj učitelj me je zadirkivao“; „To nije fer!“
Sva deca su u nekom trenutku zadirkivana od strane vršnjaka ili osećaju da su nepravedno tretirana od strane učitelja. To će ih povrediti, ali ne mora ostaviti trajne ožiljke sve dok se tretira adekvatno.
Obično je prva reakcija roditelja (ali ne baš korisna) nešto poput: „Oh, moj mali, dragi, nevini, kako je strašno što te je ta osoba zadirkivala. Reci mi sve što su uradili, pa će oni videti. Ili suprotno (jednako neupotrebljivo): „Sigurno si nešto uradio da zaslužiš to…“; „Nemoj biti beba…“; „Život nije fer…“; „Nemoj da kukaš…“; „Previše si osetljiv.“
Srednji put između ovih krajnosti je da priznamo to što ih je taj postupak povredio, i da im pomognemo da se suoče sa tim, ali da ujedno posmatramo širu sliku.
Kada priznajemo osećanja deteta, ne odbacujemo ih niti pojačavamo
Priznavanje bola našeg deteta znači da reagujemo na ono što smo čuli, bez donošenja sudova o tome. Na primer, „Izgleda da ti je to povredilo osećanja“ ili „Čujem koliko si tužan i ljut“, to je efektnije od „Ta devojčica je tako zla“ ili „Preboli to.“
Priznanje nečijih osećanja nije isto što i slaganje sa njima. Ako vaše dete iznese nešto što vam zvuči neverovatno i preterano, možete i dalje priznati njegovu uznemirenost („Kažeš da je učitelj terao celu učionicu da stoji na rukama — vau!“). Ne morate odmah dodati „To se nije desilo“ ili uzeti telefon da tražite objašnjenje od učitelja. Pružite detetu saosećanje, a zatim kroz razgovor dođite do toga šta je dete toliko uznemirilo i šta se zapravo desilo.
Prihvatite osećanja deteta, ali nemojte ih prisvajati za sebe
Kao ljudi, svi imamo osnovnu sposobnost empatije; kao roditelji, ta empatija je podignuta na mnogo viši nivo. To je dobra stvar—do određenog trenutka. Ako se previše uzbudimo oko toga što se detetu desilo, ne samo da prisvajamo njegova osećanja, već pogoršavamo situaciju. Na primer, zamislite mamu koja je bila toliko uznemirena što njen sin nije bio pozvan na rođendansku žurku kod vršnjaka da nije mogla da spava cele nedelje.
Ovo je primer preterane reakcije, odnosno saosećanja mame ili je možda slučaj da je ova situacija probudila vlastite negativne emocije zbog ranijih iskustava odbacivanja ili isključenja.
Dete treba da nauči da se izbori sa svojim negativnim emocijama, što je ključna životna lekcija. Roditelj treba da sasluša dete, da mu pomogne da se izbori sa svojim osećanjima, ali ne da prisvoji njegova osećanja i stvori mu osećaj da je bespomoćna žrtva koja treba da bude spasena.
Evo primera priznanja osećanja deteta: „Stvarno mogu da osetim kako te to povredilo. Da se to meni desilo, verovatno bih se jako razočarao. Da li to osećaš?“
Šira slika znači da treba da budete svesni da će dete kroz život imati slične situacije. I da će i ovo proći, ali je bitno da im date alate kako da se izbore sa negativnim emocijama i “nije fer” osećanjem.
