Možda vam naše iskustvo otvori neke nove vidike. Moj sin je prvi tantrum imao tu negde oko prvog rođendana. Šetali smo i probudio se nakon dremke u kolicima. Nakon 5 minuta je iz čista mira počeo da vrišti i da se izvija. Bio je to i period nekih zlokobnih zubića i u tom trenutku ga je definitivno nešto i zabolelo, ali sve je izgledalo zaista sablasno. Vrišti, izvija se, ne mogu ni da ga držim je mi klizi, klizi i niz kolica, neće na siku, nije još hodao pa nije mogao ni da stoji. Ljudi se zaustavljaju, komentarišu. Ne znam sa čim prvo da se izborim: sa strahom da mu se nešto dešava, sa doživljajem nemoći jer ne znam da mu pomognem, ili pak sa sramotom jer ljudi komentarišu, stoje i gledaju. Posle nekoliko minuta je prestao, i nastavili smo da šetamo, oboje izmučeni. Drugi put je bilo na moru, posred manje plaže. Tu je bio i muž. Sinu opet ništa ne pomaže, ne možeš ga ni uzeti ni odvesti na neko drugo mesto jer klizi iz ruku od ukočenosti. Ovaj put uspevam da budem usredsređenija na njega a ne na ljude koji se okupljaju, ali tu je sad i muž kojem je ovo prvo “svedočanstvo”, pa moram i njega da smirujem i da ga ubeđujem da je to normalno i da će proći. Nekako smo uspeli da čvrsto zgrabimo i njega i sve te kese, suncobrane i torbe i samom promenom mesta sinu je sve bilo kao rukom odnešeno. Naredni put se sve desilo u sred centra grada, opet na neki najmanji povod. Ovaj put sam bila totalno operisana od toga šta će drugi reći, čak sam opušteno i baku smirivala povodom toga. Bila sam usredsređena na istraživanje šta sinu odgovara da (ne) radim u tom trenutku. I tako dalje još par sličnih iskustava, sve do osnovnog cilja: budi pribran i prisutan da bi mogao da mu pomogneš, koji sam skoro pa skroz dostigla. Još uvek smo na početku. Pretpostavljam da nas svakakvi “ispadi” tek čekaju.
Ono što je meni falilo su saveti kako izaći na kraj sa tantrumima kod jako malog deteta. Lako je kad imaju 2+ pa možete izmišljati silne kreativne načine da oteraju bes (da ga stave u kutiju, puste niz wc šolju, i sl.) ili da mu nakon smirivanja lepo objasnite šta se desilo i da izvučete potrebne zaključke. Poseban je izazov to sve raditi kada ti je dete napunilo tek godinu dana i kada jedva da zna da pokaže ko je mama a ko tata, a kamoli da razume šta on to sad oseća.
Ovo su zaključci do kojih sam ja došla:
U redu je da u početku i vi osećate sramotu, strah ili tugu povodom detetovih takvih “ispada”. Prihvatite ta svoja osećanja, jer ćete samo tako i svoje dete moći da nučite da prihvati svoje neprijatne emocije. Tek kada ih prihvatite i sebi ih dozvolite moći ćete da poradite na tome da ih umanjite i na kraju potpuno uklonite.
Neadekvatne izlive emocija imaju skoro sva deca u ranom uzrastu. Niste sami u tom problemu. Neki roditelji o tome ne pričaju, neki manje stresno to prihvataju. Neka deca nemaju problem sa pokazivanjem besa, ali imaju npr. sa strahom ili tugom. Sve su to neprijatne emocije i svaka od njih se mora manifestovati u manjoj ili većoj meri.
Pronađite šta vašem detetu najviše odgovara u tom trenutku. Jedno je teorija, a drugo je praksa. Nekoj deci odgovara da ih češkate i da ih mazite, kod druge sve prođe kad ih jako zagrlite. Ah, koliko su srećne te mame kod kojih zagrljaj leči sve. Mom sinu ništa od toga ne prija. Emocije ga toliko preplave da ga svaki dodir i reč još više iziritiraju. To sam shvatila jer čim pokušam da mu se približim on se okrene i ima potrebu da se udalji. Ja mu stavim do znanja da sam tu u blizini i on kad završi sam dođe i hoće da ga uzmem. Onda se mazimo, tešimo pa malo sikimo.
Pustite ga da emociju abreaguje do kraja. Ja sam upravo uspavala dete koje je pre toga čitavih pola sata vrištalo. Čitam da tantrumi obično traju po par minuta. Ne kod nas. Sam se povukao u ugao kuhinje i tamo vrištao. Nije dao da mu priđemo, da mu se obratimo. Kad je završio, došao je do mene. Prikačio se na siku i zaspao od umora! Neki predlažu skretanje pažnje kao način da dete prekine sa burnim abreagovanjem, ali nisam sigurna koliko je to dobro za slanje poruke da su sve emocije dozvoljene. To je više poruka za “nije dobro/ne smeš da osećaš to što sada osećaš”.
