Porodica Kroker je devet meseci živela u kolibi sred divljine Jukona u SAD. Udaljeni 175 kilometara od najbližeg grada, preživljavali su skupljajući bobice i čuvajući namirnice na mestu gde temperatura pada i do -40.
Krokerovi su porodica sa troje dece od 10, 8 i 4 godine, a u svojoj kolibi nisu imali struju, tekuću vodu i satove, kao u vreme prvih doseljenika. Ukoliko se pitate kako su njihova deca to podnela, odgovore je – nikad se nisu bolje proveli.
Cilj ove porodične avanture bio je odmor od savremenog života i povratak jednostavnijem, prirodnijem življenju, u kome će imati više vremena jedni za druge. Nije bilo lako, ali je ovo iskustvo imalo izuzetno blagotvorno dejstvo na decu. Suzan Kroker je snimala njihov život tokom ove avanture i napravila dokumetarni fim „Sve vreme na svetu“, kako bi drugim roditeljima pomogla da se odluče na sličnu promenu načina života. 
„Deca su se sasvim prirodno uključila u sve poslove oko preživljavanja – sekla su drva, vozila snežni skuter, palila vatru, donosia vodu sa reke, gulila koru sa debala. Koristila su sekire i noževe i čak su pomogla da zašijemo ranu povređenom tati. Jedino što deca nisu koristila u divljini je motorna testera,“ opisuje Suzan.
Deca su bila dobro pripremljena, budući da su im oba roditelja lekari i iskusni planinari, i nijednom se nisu povredila. Pritom, nedostatak ometajućih faktora omogućio je da se sa dovoljno pažnje usavršavaju u raznim veštinama. Manje je opasnosti da sebe posečete ako istovremeno ne skrolujete po instagamu.
Najpre, deca nisu bila raspoložena da se odreknu svojih Ajpeda, društvenih igara i igračaka, kao i sva deca. Suzan se brinula kako će izdržati bez igrica, ali svet prirode se ispostavio kao uzbudljiviji nego što su to digitalne spravice. „Tokom devet meseci nijednom nisam čula da se neko dete požalilo da mu je dosadno,“ kaže Suzan. 
Deca su se čak bolje zabavljala nego roditelji. Kreativnost im je procvetala. Sve su sama pravila. Vrlo brzo su izmislili svoje društvene igre i napravili igračke, a za Noć veštica kreirali su sami svoje kostime. Crtali su stripove, pisali priče i čitali svoja sočinjenija. Što je još bolje, nijednom nisu jedni drugima dosadili. Dok su u gradu imali nedeljno veče gledanja filmova, ovde su deca sama pravila svoje filmove. 
Važan razlog za odlazak u divljinu bio je potreba za čvršćim povezivanjem porodice. Ovako su mnogo više vremena provodili zajedno. U gradu su osećali kako se sve više otuđuju, jer su stalno razmišljali o poslu i retko kad su imali vremena da jedni druge zaista saslušaju.
Iako je od života porodice Kroker u divljini prošlo šest godina, još uvek osećaju blagotvorne efekte ovog iskustva. Njihova deca su naučila da sama sebi osmisle zabavu i za razliku od svojih vršnjaka koji se odmah okreću kompjuteru, mnogo su skloniji da vreme ispune kreativnim aktivnostima. I dalje im nikada nije dosadno.
Priredila: Jovana Papan
Izvor: Fatherly
