Strip Klub prijatelja, nedavno objavljen u izdanju Kreativnog centra, napisala je i ilustrovala francuska autorka Sofi Geriv. To je nežna priča o prvim prijateljstvima, usamljenosti i hrabrosti da se krene u svet. Namenjen najmlađim čitaocima, ali podjednako blizak i odraslima, ovaj strip prati malog zmijca Nevena koji, u potrazi za prijateljima, upoznaje medveda Adama i ptičicu Ružicu i s njima osniva – Klub prijatelja.
S jasnim i duhovitim crtežom, blagim bojama i malo teksta, Klub prijatelja se često preporučuje za prvi susret deteta sa stripom kao formom. Iako sveden i prilagođen dečjoj perspektivi, ovaj strip sadrži kompleksnu priču o odrastanju, odnosima i različitosti, čime je osvojio brojne odrasle čitaoce, ali i najprestižniju nagradu Internacionalnog festivala stripa u Angulemu za najbolji strip za decu.
Sa Sofi Geriv smo razgovarali o usamljenosti u detinjstvu, humoru, stvaranju stripa bez unapred utvrđenog plana, ali i o tome zašto su prijateljstva – baš kao i priče – nešto što se gradi polako.
Klub prijatelja bavi se usamljenošću, hrabrošću i potrebom za prijateljstvom. Iz koje početne emocije ili misli je ova priča nastala?
Radnja Kluba prijatelja prethodi radnji mog stripa Tulipe, koji je više namenjen tinejdžerima i odraslima. Tulipe ima mirnu, usamljenu, introspektivnu i pomalo melanholičnu atmosferu. Kada sam poželela da prikažem iste likove u detinjstvu, zamislila sam njihov svet kao još veći i intenzivniji – planine su više, vetar jači, voda dublja, a misterije gušće, baš kao što nam svet izgleda kada smo mali. Ipak, atmosfera je ostala ista: osećaj malih, pomalo izgubljenih bića koja pokušavaju da se povežu i opstanu u svetu koji je istovremeno zastrašujući i prelep.
Na početku priče mali zmijac razgovara s biljkama jer nema prijatelje. Koliko vam je bilo važno da deci pokažete da je usamljenost normalan deo odrastanja?
Iskreno, po mom mišljenju, sasvim je u redu imati prijatelje među biljkama. Ali odrasli to često ne razumeju – kao Nevenova mama kada mu kaže da treba da pronađe „prave“ prijatelje. Na kraju se, međutim, ispostavi da je to bio dobar savet, jer on upoznaje Adama, zatim Ružicu i upušta se u mnoge avanture. Usamljenost se javlja u svim uzrastima. Mi odrasli često ne shvatamo ozbiljno dečju usamljenost, kao ni mnoga druga dečja raspoloženja i osećanja. A to je, naravno, greška.
Likovi u stripu su veoma različiti – po temperamentu, ponašanju, pa čak i po vrsti. Zašto vam je bilo važno da prijateljstvo gradite oko razlika?
To mi nije bilo toliko važno. Prijateljstva se mogu graditi i na sličnostima. Važno je to što možete biti prijatelj s bilo kim (čak i sa biljkom, da). Jedini razlog zbog kog su likovi u Klubu prijatelja toliko međusobno različiti jeste taj što je crtanje meni tako mnogo zabavnije.
Medved, ptičica i mali zmijac su likovi čije osobine često izazivaju humor. Zašto vam je humor važan i kako pronalazite ravnotežu između nežnih tema i duhovitosti?
Za mene humor dolazi prirodno i neodvojiv je od svega ostalog što čini strip. Humor je iskra koja čini život životnim. Ali ne bi trebalo posebno govoriti o njemu kao o „humoru“. To je naš način da preživimo i, poput poezije ili ljubavi, nešto što treba živeti, a ne objašnjavati. Neke stvari mogu da izgube snagu kada ih imenujemo.
Vi ste i autorka i ilustratorka. Kada stvarate strip, razmišljate li najpre u slikama ili u rečima – i kako izgleda vaš kreativni proces?
Slika i reč nastaju zajedno, ne mogu se razdvojiti. Imam osećaj kao da se povezujem s nekom drugom vrstom stvarnosti, koju onda samo pustim da se razvija. Ti mali likovi postoje bez obzira na to da li ću ih ja predstaviti ili ne, takav osećaj imam.
Najčešće mnogo improvizujem: direktno crtam i ispisujem tekst, bez unapred osmišljenog plana. Priču otkrivam dok je stvaram i to mi pruža ogromno zadovoljstvo. Jedina loša strana tog procesa jeste što ponekad priča krene nepredviđenim putem, pa moram da se vratim unazad – kao u lavirintu – da se odreknem nekih stranica ili ponovo osmislim čitavo poglavlje kako bi priča na kraju bila zaokružena.
Strip Klub prijatelja često se preporučuje kao prvi strip za decu. Šta smatrate ključnim za prvi susret sa stripom kao formom?
Ne razmišljam mnogo o uzrastu dok radim. Volela bih da stvaram priče u kojima mogu da uživaju svi, bez obzira na godine. I sama rado čitam „dečje“ knjige. Mislim da je Klub prijatelja dobar izbor za mlađe čitaoce jer ima malo teksta i toplu, prijatnu atmosferu. Priča je podeljena u kratka poglavlja, što olakšava čitanje i omogućava da se prave pauze.
Iako je knjiga namenjena deci, ostavlja snažan utisak i na odrasle. Da li vam je važno da roditelji u pričama za decu pronađu i sopstvena pitanja i emocije?
Kao što sam već rekla, volim da se obraćam svima, bez obzira na uzrast. Godine ne bi trebalo da budu prepreka, osim kada je reč o veoma osetljivim ili teškim temama. Ipak, duboko verujem da deca mogu da razumeju gotovo sve ako im se to predstavi na pravi način – omogući im se da to dožive, osete i sa tim se poistovete – a ne samo da pročitaju knjigu i intelektualno je obrade. Tu slika i atmosfera imaju veliku ulogu. Na kraju, velika životna pitanja ista su za sve.
A što se roditelja tiče – i oni zaslužuju da uživaju dok čitaju knjige svojoj deci. Posebno mi je drago kada mi čitaoci kažu da Klub prijatelja dele sa celom porodicom.
Prijateljstvo u Kljubu prijatelje ne nastaje odmah, već se gradi kroz male zajedničke doživljaje. Šta biste voleli da deca, ali i roditelji, ponesu iz te poruke?
Više to doživljavam kao rezultat posmatranja nego kao poruku koju želim direktno da prenesem. Odnosi su retko trenutni. To je nešto što se postepeno stvara i gradi, nešto što se menja i razvija s vremenom. Knjige, u suštini, govore o životu – i to je sve.
Kada biste morali da opišete Klub prijatelja u jednoj rečenici namenjenoj roditeljima – šta biste rekli?
Stvarno sam loša u samopromociji. Najbolje je da pročitate strip i sami donesete mišljenje.
