Putujemo zato što su udaljenost i raznolikost tajni osveživači kreativnosti. Kada stignemo kući, kuća je i dalje ista. Ali nešto unutar našeg uma se promenilo, i to sve menja.
Isplanirali smo putovanje: kolima do Budimpešte, odatle avionom do Brisela, zatim idemo u Briž, pa u Gent, pa nazad istim putem i jedan, posledni dan, ćemo provesti u Budimpešti.
Sjajna putanja za tri drugara iz osnovne škole. Da se vidimo, da vidimo nešto novo i da se ispričamo na miru. Bez razloga smo se okupili, ali kada pogledamo malo bolje, to nam je 3 decenije druženja. Da, to je 1/3 naših života.
Uplatili smo sve unapred, kupili čak i gorivo i vinjete… da ne čekamo zadnji dan… sve je savršeno spremno… Na sve smo računali osim…
Nacionalni štrajk u Belgiji. Sindikat je pozvao sve radnike da masovno izađu na ulice i štrajkuju zbog blokade plata. Bravo za njih, da li ćemo ikada doživeti takav nivo svesti kod nas na Balkanu?
Iako se radujem što su složni, to znači da nam je sve propalo, novac ne žele da nam vrate, kažu nije do njih… I stvarno nije, niko se nije tome nadao.
Ostalo nam je gorivo u kolima, vinjete za put i jedno noćenje u Budimpešti. Pametnome dosta 🙂
Sa onim što imaš uradi ono što možeš. Uradi prvo ono što je potrebno, zatim ono što je moguće i počećeš da činiš nemoguće.
Idemo za Budimpeštu. Doplatićemo još jedan dan smeštaja.
Napravili smo još planova. Ali, tu su i smrti koje su sastvani deo života, tako da smo dodatno odložili put dok ne ispratimo drage nam ljude. Tužan trenutak kada čuješ vest i blažena zahvalnost što smo bili saputnici, što smo razmenili osmehe i zagrljaje mešaju se kao slatka i slana voda i prave mutni fluid, trebaće vremena da se slegne.
Već sam iskusan u smrtima i gubljenju.
Stižemo u Budimpeštu, na mom telefonu piše da imam aktivan dodatak za internet do 13.01.2023. Pošaljem jedan video kući da sam stigao, i to me košta ni manje ni više nego 17.800. Kupio sam i novi dodatak za roaming, ali kasno. Ugasili su mi broj, nemam signala, nemam interneta, nema načina da me neko dobije ili da ja nekog dobijem.
Nema veze, prikačim se na neki wifi i pošaljem drugarici da ćemo se naći u 15 h u bistrou, da nemam signal ni telefon, i da ću je čekati.
Ona kaže ok i da je rezervacija na ime Tatjana, ako stignem ranije.
Shvatam koliko smo se oslonili na telefon, nemam signal, nemam mape, nemam ništa… Koga da pitam kada svi ostali bulje u ekrane kao i ja dok sam imao interneta 🙂
Nasmejem se i po sećanju sa mape krenem put Bistroa. Iako sam trenirao orijentiring kao mlađani momak otupeo sam u međuvremenu. Veština koju ne koristiš vremenom se gubi. Malo sam omašio, ali sam ipak stigao par minuta pre vremena i na pravo mesto.
Ulazim unutra i kažem “Čekam drugaricu, rezervacija na ime Tatjana”, traži devojka i kaže “Nema”. Pokažem joj ime, možda sam pogrešno spelovao… kaže “Žao mi je. Pozovite je…”
Mislim se u sebi “Čime” 🙂 Pokušam da objasnim situaciju oko roaminga pa shvatim da samo gubim vreme, rekoh “Dajte mi šiftu za wifi pa ću je pozvati”. Ona se osmehnu i najljubaznije mi reče “Nemamo wifi, pravilo kuće je takvo da želimo da ljudi uživaju u društvu, ambijentu i hrani.”
Koliko volim ovakva mesta, cenim što vode računa i obožavam da budem bez distrakcija dok ručam i pričam sa nekim ko mi je drag a ne viđam ga često.
Nasmejem se, šta drugo. Ona vadi fiksni telefon ispod pulta i daje mi slušalicu, okreće mi broj koji prepisuje sa mog mrtvog telefona… Konačno…
Ne javlja se niko. Verovatno se ne javlja na nepoznate brojeve. Pa ni ja se ne javljam. Nema ni veze. Izlazim ispred da sačekam. Kao u dobra stara vremena…
Čakaj me i ja ću sigurno doći.
Prolazi 15, 20 minuta. Nemaš koga da zoveš, nemaš kome da se žališ… Razmišljam koliko smo postali instant, nestrpljivi, neizdrž nas hvata od svega što nije po našem…
Nekada bih se živ pojeo, nervirao, znojio od muke a sada sam blaženo čekao. Zapitao sam se: Šta to život toliko veliko i lepo sprema za mene kada se ovoliko trudi da me skrene sa puta? Prvo da ne odem u Brisel, pa da ne krenem na dan kada sam hteo, da se ne setim uopšte da Tatjana živi u Budimpešti, da ona vidi story da sam tu, da se dogovorimo, da mi ukine telefon i da sada čekam bez sigurnog ishoda…
Šetam oko restorana, i vidim hostesu kako istrčava, traži nekoga, znam koga, priđem i nasmejem se… Uvodi me unutra i kaže “Javila se drugarica, smestiću te pa je sačekaj. I meni se to desilo u Italiji, ne brini sve će biti u redu. Mogu li da ti uzmem jaknu”
Kome još treba telefon? 🙂
Dok sam čekao video sam sjajan enterijer, političare, studente, profesore, razne ljude…kako pričaju i ručaju, kao neka košnica lepe energije. Sve to verovatno ne bih osetio da sam imao internet… Hvala im.
Stigla je Tatjana. Kasnila je zato što se njen malecki potresao (opet neke smrti) i tražio da ga zagrli, dok ga je grlila zvali su iz restorana. Odabrala je važniju stvar u tom trenutku. Nije se javila.
Nakon skoro dva sata, kada smo pozvali konobara primetio sam da više nema nikoga u restoranu. Fokus nam je bio laserski. Bez telefona, bez distrakcija… Taj razgovor je bio cilj ovog putovanja.
Nekada krenete za Brisel, preko Briža i Genta da biste bez telefona čekali ispred Bistroa u Budimpešti. Što bi rekao moj daleki ujak Johan Lehrer:
Putujemo zato što su udaljenost i raznolikost tajni osveživači kreativnosti. Kada stignemo kući, kuća je i dalje ista. Ali nešto unutar našeg uma se promenilo, i to sve menja.
Životni ciljevi ne postoje. Zato ih i ne ostvaruje većina ljudi. Pitate se a ova manjina? Iskreno ne poznajem ih, moj predak Ivo je to opisao ovako:
“Nikada više ne planiram. Ja samo živim ovaj život. Ponekad kako želim, ponekad kako moram. Sitnice mi boje život. Sitnice su sreća. Zato ja volim male stvari. I velike torbe. Svuda ih sa sobom nosim, jer sebi dugujem još poneku šetnju između očekivanog i neplaniranog.”
Srećan utorak svakome ko diše, čim to možeš možeš i mnogo više.
Johny – šetač između očekivanog i neplaniranog 🙂
Nikola Petrović Johny je autor popularnog bloga i instagram profila “Sasvim digitalno” i kreator E-booka “Kako uspešno voditi Instagram” koji vam može pomoći da vaše ideje proširite i do vašeg hobija napravite biznis.
Izvor: Detinjarije.com
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: ŽIVOTARIJE
Saveti osamdesetdvogodišnje profesorke: Pronađite dete u sebi!
Leticija (82) je penzionerka iz Rima, nekadašnja profesorka istorije umetnosti. Njeni korisni saveti uticali su na plan i program boravka u Rimu. "Treba više vremena da provedete u prirodi, idite...
Šta ako ja jednostavno želim osrednji život?
Šta ako je sve što ja želim jednostavan, usporen, prosječan život? Šta ako sam najsrećnija kada je sve u redu i bez trzavica? Ako sam jednostavno osrednja i odlučila sam...
Bajka utorkom: “Ne bih mu oprostio pa makar crko!”
Znao sam ovo često da kažem kada me neko povredi, uvredi, kaže nešto što mi nije milo. Dugo sam držao u sebi ljutnju, bes i razočarenje. Kada bi me doktrori pregledali,...
Bajka utorkom: Ko je pobedio u ratu?
Jutros sam probudio malog brata Da u dvorištu kuće igramo rata Sve je to igra, samo da znate Nisu to prave, prave granate Iza brda dim, sirene bruje Večeras u...
Nema komentara.