„Kako bi se podstaklo dobro ponašanje, istraživanja pokazuju, pohvale su delotvornije od nagrada.“
Mnogi roditelji veruju da je važno pohvaliti ponašanje, a ne dete, jer će u tom slučaju usvojiti ispravno ponašanje. Čak znam jedan par koji je toliko vodio računa o ovome da je govorio “To je baš bilo velikodušno” umesto “Baš si velikodušna osoba.”
Ali, da li je ovo dobar pristup? U dobro smišljenom eksperimentu, naučnici Džon I. Grjuzek i Erika Redler probali su da istraže šta se dešava kada hvalimo velikodušno ponašanje umesto velikodušnog karaktera. Pošto su sedmogodišnjaci i osmogidišnjaci osvojili klikere i poklonili ih siromašnoj deci, rečeno im je “U, baš si razdelio te klikere.”
Istraživači su polovinu dece hvalili tako što su im rekli “Baš lepo što si dao neke od svojih klikera toj siromašnoj deci. Da, to je baš bilo velikodušno.” Ostaloj deci je pohvaljen karakter: “Izgleda da si ti osoba koja voli da pomaže drugima kad god može. Da, ti si baš dobra i velikodušna osoba.”
Nakon nekoliko nedelja, kada su se našla u prilici da daju i dele, deca kojoj je pohvaljen karakter bila su velikodušnija od dece kojoj je hvaljeno ponašanje. Kada je hvaljen njihov karakter, deca su dobrotu doživela kao deo svog identiteta. Osvrćući se na svoje ponašanje, deca su učila o tome ko su i kakva su: Ja sam velikodušna osoba. Ovo je u skladu i sa novim istraživanjem koje je sproveo psiholog Kristofer Dž. Brajen i koje pokazuje da, kada je moralno ponašanje u pitanju, imenice deluju bolje nego glagoli. Kada treba decu uzrasta od 3 do 6 godina ubediti da vam pomognu, imaćete 22-29% više uspeha ako ih podstaknete da “budu pomagači” nego ako ih pitate “da vam pomognu”. Kada su decu umesto “molim vas nemojte da varate” zamolili da “ne budu varalice”, varanje je smanjeno za pola. Kada naši postupci postanu odraz našeg karaktera, sloniji smo moralnosti i velikodušnosti. Vremenom, to postaje sastavni deo nas.
„Deca kojoj je pohvaljen karakter bila su velikodušnija od dece kojoj je hvaljeno ponašanje. Kada je hvaljen njihov karakter, deca su dobrotu doživela kao deo svog identiteta.“
Pohvala postaje posebno uticajna u kritičnim periodima u kojima deca razvijaju snažan osećaj identiteta. Kada su Grjuzek i Redler hvalili karakter petogodišnjaka, dobri rezultati nisu imali trajan uticaj – izgleda da su bili suviše mali da bi usvojili moralnost kao deo svoje ličnosti. U slučaju desetogodišnjaka, razlika između hvaljenja karaktera i hvaljenja postupaka je iščezla – obe taktike su bile uspešne. Vezivanje velikodušnosti za karakter najuspešnije se ostvaruje oko osme godine, kada deca počinju da kristališu osećaj identiteta.
Hvaljenje dobrog ponašanja samo je pola posla. I naše reakcije na loše ponašanje imaju posledice. Kada deca učine nešto loše, obično osećaju dve stvari – stid ili krivicu. Usprkos uobičajenom verovanju da su ove dve emocije međusobno zamenjive, istraživanje prihologa Džun Prajs Tengni otkrilo je da imaju veoma drugačije uzrok i posledice.
Kada se stidimo, mi mislimo da smo loša osoba, dok je krivica osećanje da ste uradili lošu stvar. Stid predstavlja negativan sud o sopstvenoj suštini, što je vrlo loše – on čini da se deca osećaju malom i bezvrednom. Deca koja se stide ili postaju agresivna, ili pokušavaju da pobegnu od problema. Suprotno tome, osećaj krivice podrazumeva negativan sud o samom postupku, i možemo ga se osloboditi dobrim ponašanjem. Kada se deca osećaju krivom, osećaju kajanje i žaljenje, saosećaju sa osobom kojoj su naudila i pokušavaju da isprave stvar.
