Piše: Jasmina Jovanović
Nekada davno kada sam bila veoma mlada, naivna i luda, spremanje slavske trpeze i trpezarije započinjala sam pa i po nedelju-dve ranije. Ne znam zašto sve vrle domaćice imaju potrebu da oribaju sve ćoškove pre dolaska gostiju kada je mnogo mudrije to uraditi nakon njihovog odlaska, zar ne? Jer dragi gosti se ne izuvaju, i dozvoljeno im je da duvane čak i u kući gde pušenje nije obično dozvoljeno. Ah,da! Neophodno je srediti kuću kao za sanitarnu inspekciju jer će uvek postojati deo gostiju koji nisu došli kod vas iz preterane ljubavi i poštovanja već da bace oko i na budžake, paučinu i pločice u kupatilu. Potrebna im je građa za abrove, nije im zameriti. Naravno, niko od nas ne zove tamo neke bezveznjakoviće, to su ljudi koje volimo i sa kojima se družimo, ali verujte mi – iskrenost je odavno precenjena. I uvek se nađe neki sanitarac.
Nekada davno, kao sasvim mlada domaćica verovala sam da se sve može stići. Ali mudre reči mog dragog profesora Stakića uvek bi mi odzvanjale u glavi: ”Šta god da planirate da radite, bilo da je to spremanje ispita ili neki drugi posao, uvek ćete se na kraju vajkati, što nisam samo dan ranije počeo.“ I naravno, profesor je bio u pravu. Kad god bih počela, bila je to jedna priča bez kraja. Priča sa mnoštvom predjela, čorbom ili supom, sarmom, pečenjem ili ribom (u zavisnosti od toga da li je bio posni ili mrsni dan) i naravno kolačima. Dakle jedan vanserijski šok za holesterol dragih gostiju podjednako kao i za naš novčanik. Mesecima nakon toga realizovali bi se čekovi koje smo puštali tada u novembru.
Da nije bilo tog odloženog plaćanja verujem da bismo ranije odustali od proslave slave. Odmah za finansijskim i fizičkim maltretiranjem sledi problem malog prostora, jer tadašnjih 40 komada gostiju nikako nismo mogli da spakujemo u našu trpezariju (uz to najveću prostoriju u kući) u samo jednom danu. Tako da smo umesto Arhanđela Mihajla, našeg divnog svetitelja i vojskovođe svih bestelesnih sila nebeskih mi proslavljali još dva naredna svetitelja koji su dan, i dva dana posle njega. Oči kako otvorim hvatala sam se za brufen, najveći, jer trebalo je izdržati sve… Naravno, hrana koju smo spremali uvek bi pretekla, jer koliko god ljudi da smo zvali, uvek bi bilo viška hrane. Mada i nije bilo loše da kada mi u martu iduće godine prođe ček od prethodne godine, pušten za slavu, ja izvadim šerpicu sarme kao utešnu nagradu…
Trebao nam je, međutim, dugi niz godina da počnemo da razlikujemo slavu od proslave slave.
Vaspitavani u duhu pravoslavlja, znali smo da nešto tu nije kako treba. Ali smo izbegavali da sebi priznamo i da to kažemo naglas. Jer naravno, što bi rekao Radović, „niko neće prvi da počne“. U ovom slučaju da prvi prekine. Retko kada bismo stigli da mi, ukućani, posedimo, popričamo i poslužimo se tih dana. Deca, tada mala, bauljala su okolo ne znajući šta ih je snašlo. Retko smo uspevali da pročitamo akatist našem svetitelju ili porodičnu molitvu tog dana. Ma jok! Samo jurnjava i žurba.
I onda se desilo sve ono što mora da se dogodi svakoj kući staroj 47 godina. Da, našoj kući u kojoj smo živeli. Biber crep je prokišnjavao. Bio je zreo za arheološki muzej. Kroz prozore je duvalo našim bebama oko glave. Nije bilo te trake koju smo mogli da lepimo na stare prozore i vrata, koju košava ne bi produvala.Postalo je kao u Orkanskim visovima, ali ne na taj romantični način…
Одавно нам је требао један овакав текст написан на овакав начин! Свака част радо читаној госпођи Јасмини за храброст! Велики поздрав!
Zna se sta je potrebno da se proslavi Slava i nema potrebe za dvadeset vrsti kolaca i ostalih nebuloza ali slaviti je u krugu porodice bez kumova i prijatelja mi je besmisleno!
Сјајан текст!!! Морам признати да смо и ми одахнули што две године нисмо прослављали са 20ак гостију као раније (прво кад сам се породила неколико дана пре славе, а друге године кад нам се ћерка доста разболела баш пред славу), тако да смо након тога свели госте на десетак. Знам за неке породице које су исто тако дигле руке од класичног славског ручка јер домаћица и домаћин једва стигну да се виде с гостима од силног постављања, слагања ордевера итд. Решили су да поставе не претерано обилан шведски сто и да лепо седе и попричају с гостима уз кафу, а гости могу да замезе кад пожеле.
Заиста је најбитније да тог дана породица оде у цркву, на миру прочита молитве, окади дом и упали кандило, и да се пре свега окупи у радости и здрављу.
Drage moje domacice, imala bi svasta reci vezano za nacin kako danas proslavljamo slavu. Ali evo ja da pricam u svoje ime. Svake godine slavim dve slave, u svojoj kuci i kod mojih roditelja,moju decojacku slavu. Ne znam gde se vise umorim. Ali tu nisam u pitanju ja vec moja deca i kakav primer im ja dajem. Oni su dva decaka od deset i 4.5 godine. Od prosle godine poceli su da mi pomazu u spremanju kuce za slavu, onoliko koliko oni mogu. U mojoj kuci bude blizu 50 ljudi za slavu za dva dana. Da li je puno? Jeste. Ali to je jedina prilika kada neka rodbina nadje vreme da nas poseti , jer na slavu se mora otici. I pomirila sam se sa tim da ne moram ja da se ja ispricam sa svim gostima, vec da njima omogucim sa se medjusobno vide i ispiricaju. A pre svega da pokazem svojoj deci da se moraju za nesto zrtvovati i da svako u porodici mora da da svoj doprinos. Ja sigurno necu biti ta koja ce da prekine tradiciju. U mom slucaju deca mogu sa dedom da odu u crkvu na taj dan,a ja na dan slave mogu da se samo da se pomolim bogu da unese mir i blagostanje u kucu moje porodice.
Мислим да свако од нас може да изнедри сличан текст, за ову или сличну животну ситуацију. А шта се ту десило, бојимо се да мислимо, да кажемо, јер, мислимо шта други мисле, мислимо туђим главама, само своје главе не поштујемо, своје мишљење немамо, или имамо али се опет плашимо. Та матрица, и сличне, се понављају у ИКС случајева ( посао, породица, изасци, одевање, храна, навике…)… СМУТНА су времена: не будемо ли мислили својом главом, и слушали своје срце, неће добро бити ни нама, ни нашим ближњима.