Par dana na dečijoj neuropsihijatriji u Nišu…
U sred noći su doveli mladu ženu sa osmomesečnom bebom i smestili je na krevet do našeg. Bebi su uradili preglede i očekivao se epi napad. Sestra je rekla da će svetlo ostati cele noći upaljeno i da će se oni smenjivati iza kamere koja snima našu sobu za slučaj da majka zaspi.
Osmomesečna beba. Sestre i doktori iza kamere spremni. I majka koja čeka. Sedi na krevetu pored bebe i čeka nesreću za koju su joj rekli da će biti u toku noći.
Nisam mogla da gledam. Okrenula sam im leđa, cele noći sam buljila u prazan zid i plakala tiho. Majka nije pustila ni suzu. Sedela je tu kao vojnik. I čekala da odbrani. Da spasi. Nisu joj drhtale ruke. Nije se ni jednog trenutka naslonila na jastuk. Nije ni jednog trenutka zatražila vodu. Sedela je nemo i mirno kao kamen. Očima uprtim u svoju bebu. Imala sam utisak da nije ni disala.
Negde pred jutro je vrisnula: „Doktore!“. Utrčali su u sekundi. Opkolili krevet. Zabila sam glavu u jastuk. Stegla sam svoje dete za ruku. Molila sam sve ono u šta nikad nisam verovala. Ne znam koliko je vremena prošlo. Glasovi su se stišali. Beba je bila spašena. Svi su bili nasmejani. Samo je majka konačno počela da jeca. Klekla je pored kreveta i jecala glasno.
Razmišljala sam o tome koliko će još puta u životu ta žena morati da bude vojnik. Na strašnoj straži. Koliko će puta morati da stegne srce, uguši ga do te mere da ga i ne čuje dok kuca, samo da bi bila pripravna i spremna? Koliko će puta da joj se kida utroba na pola kao tada?
A, taj Zakon? Da, roditelji dece sa težim oboljenjima traže radni staž i republički minimalac. Jer neće moći da imaju stalno zaposlenje zbog brige o detetu. I jer će morati da plaćaju puno lečenje za svoje dete. Celu deceniju pokušavamo da ovaj zakon bude na dnevnom redu Skupštine. Mlim sve poslanike da glasaju za. Ti hrabri vojnici moraju to da dobiju!
Izvor: Irena Živković
