Nadalje sam rekla da treba da porazgovaram nasamo sa detetom. Roditelji su se drage volje složili. Decu sam pak zamolila sledeće: svakoga dana tokom nedelje oni će mi na papiriću (preporučuje se) ili na gedžetu (za treću grupu) zapisivati svaki put kada uzmu gedžet ili kompjuter koliko su ga koristili STVARNO (neka to bude recimo pet zapisivanja tokom dana – tri puta po 15 minuta i dva puta po sat vremena) i poželjno je (ne i obavezno) neku propratnu informaciju – gde su ga koristili i šta su konkretno radili. Kad prođe nedelja dana, oni će me pozvati ili će mi (poželjno je) pisati. Roditeljima (i nikome drugome) ništa da ne govore, to je naša mala tajna, sve to je potrebno u naučne svrhe, rezultati će biti objavljeni i pročitaće ih mnogo ljudi (garantovala sam im 150000), njihova imena neću nigde navoditi, nakon publikovanja rezultata sve će moći da ispričaju i roditeljima i svima drugima.To je bilo u oktobru. Za dva meseca ponovili smo eksperiment – još jednu nedelju (decembar). Treća runda – jedna nedelja u februaru. Tako da za svaku porodicu imam po tri rezultata. I dva uznemirena roditelja: „Našli smo vaš broj u detetovom telefonu! Želimo da znamo šta to znači?!“ „Upravo ćete saznati“ (odredila sam ponedeljak kada će biti objavljeni rezultati istraživanja u kome su učestvovala njihova deca).
Moja radna hipoteza je glasila: najkonstruktivniji pristup je prvi, i kod njih će biti minimalna „zavist“ od gedžeta i minimalno nepodudaranje onoga što su roditelji rekli i onoga što je realno. Kada su pravila poznata, razumna i razumljiva, najčešće i važe.
Međutim, upravo u toj grupi se ispostavilo da je nepodudaranje sa realnim stanjem MAKSIMALNO. Na primer, roditelji su izjavili: pet sati nedeljno. Detetova računica kaže: 22 sata. Odakle ovolika razlika? Igrao na odmorima sa drugom. Posle časova u produženom boravku. Jedne noći na spavanje poneo telefon s punjačem pa do četri ujutro ispod ćebeta igrao igrice i porukao se sa društvom. Za neke tajne zasluge brat mu dao svoj tablet na tri sata. Mama se zabavila oko mlađe sestre pa zaboravila da isključi kompjuter. Rekao da treba da napravi prezentaciju iz geografije, skinuo je za pet minuta i još tri sata bio na društvenim mrežama, prebacujući na globus koji se vrti svaki put kad čuje korake blizu vrata. Igrao kod babe ceo dan, ali su se dogovorili da ne kaže mami.
Međutim, moralna „kompjuterska“ temperatura u prvoj i drugoj grupi se drastično razlikuje. Deca iz prve grupe osećaju krivicu jer narušavaju pravila. Deca iz druge grupe smatraju da su večno obmanjivani borci za istinu i pravdu. „Ja sam jedinicu već popravio, već sam se dogovorio s nastavnicom, šta sad ona tu…!“
Moralna „kompjuterska“ temperatura u trećoj grupi, iz razumljivih razloga, iznosi 36,6.
A srednja temperatura u bolnici je ovakva:
deluje kao da svi oni jednako koriste internet i uredjaje, na ovaj ili onaj nacin, i deca u svakoj grupi, a i roditelji, i sad mi je zao sto i roditelji nisu belezili koliko zapravo sami provode na netu:) eh sad, svako vreme nosi svoje poroke, nekad se pilo vino, sedelo u kafanama, islo u bioskope, slusao radio, gledao tv crno beli, pa u boji, pa video rekorderi, pa droga, pusenje, alkohol,sinteticka droga, kupoholizam..Osim sto ne mogu da zamislkm ovu nasu danasnju decu navucenu na ekrane i internet, da rade ista od prethodno navedenih zastarelih metoda zabave i ubijanja vremena, jer bi svaka takva aktivnost odvlacila paznju sa cenjenog ekrana previse dugo da bi bilo realno izvodljivo.Nisam sigurna da li to treba da me raduje ili plasi , s obzirom na prirodu nekih aktivnosti!